Манифестација се увек реализује у организацији издавачке куће “Архипелаг”, чији је оснивач – књижевник и уредник Гојко Божовић учествовао на вечерашњем панелу.
Уз Божовића, о “Књижевноти и политичкој коректности” разговарали су – др Небојша Владисављевић - професор на Факултету политичких наука у Београду, песникиња Ана Ристовић, и књижевна критичарка Марија Ненезић у улози модератора.
Замишљен као недеља врхунске књижевности, 12. Београдски фестивал европске књижевности одвија се под мотом - „Најбоље од свега. Најбоље за све”.
“Веома важна тема се поставља када се питамо да ли у романима говори јунак писца или је то глас самог аутора”, приметио је Гојко Божовић и поменуо случај са књигом “Пешчаник” (1972) Данила Киша.
“Тај роман је временом избачен из школске лектире, јер је оцењено да један спорни пасус не би требало да изучавају ђаци, а тај део тиче се неких ставова који нису из душе писца, него тог лика. Реч је о неким фрагментима који се надовезују на Куран, а сматрано је да су те речи мисли самог Киша”, објаснио је Божовић, и додао да је “критичко мишљење или критичка сумња - одраз слободе”, што је на неки начин права заблуда, јер није тако у јавности вредновано.
Божовић сматра да је неопходно да писац дела својим јунацима утисне душу, индивидуалност, диференцијацију, да сви они говоре неким различитим језиком, стилом, који одражавају своју личност, порекло, нацију, карактер, а то се онда “гуши” ако настаје врста цензуре, да се испоштује политичка коректност.
“Данас је мејнстрим управо политичка коректност, ако гледамо модерну књижевност. Можда је у ово време боље обрађивати теме које нису толико друштвено провокативне. Тако враћамо помало заборављену идеју о аутономији књижевности где су отворене или неотворене цензуре”, навео је Божовић, те споменуо да се та коректност одражава у мејнстриму - детективским романима “краљице кримића” Агате Кристи, шпијунским трилерима – серијалу о агенту Џејсону Борну аутора Робера Ладлама, или у делима Роалда Дала.
Иако је британски писац бајковитих романа за децу Роалд Дал (1916-1990) завештао да се његова дела не смеју мењати, већ да се штампају онако како су написана, ипак је у тој новој политичкој коректности морало доћи до неких измена.
“Тако су у Даловим романима избачени патуљци, односно тај термин, јер сматрају да би се неко у стварном животу увредио на ту реч, не схватајући да су у бајкама они нешто сасвим друго. На тај начин “патуљак” је постао – “мали човек”. Такође, вештице не би смеле да имају на носу брадавице, тако да се и то избацује, јер мисле да ће се неке жене увредити на ту реч”, анализирала је песникиња Ана Ристовић, и рекла да су у књижевности за децу избачени термини “ружан”, “дебео”, “зао”, јер то није више прихватљиво.
“За мене је свет књижевности – свет слободе. На овај начин врши се једна врста “силовања језика” ради испуњавања одређених бирократских циљева. Рекла бих да је то 'инфантилизација' друштва, где се стварност сужава”, додала је Ристовић.
Саговорници су даље анализирали узроке због којих је политичка коректност постала тако снажан изазов савременој књижевности и покушали да одговоре шта успон политичке коректности значи за критичко мишљење и демократију.
Ристовић је споменула и аферу “Чефурји раус“ (2008), поводом истоименог романа словеначког писца Горана Војновића, против кога је покренут поступак којег је одредио в. д. директора полиције Матјаж Шинковец.
Према њеним речима, током 90-их година било је више слободе, а чим се појави неки облик сугерисања за објаве, оценило се као пресија или цензура.
"Писање је простор слободе или изражавање мишљења. Тако да, ако имамо у романима ликове манијака, негативаца, силеџија, расиста, националиста, не треба да се изгуби њихова језичка индивидуалност због политичке коректности”, закључила је Ристовић.
