Негдашњи чувени балетски играч, балетмајстор, а данас кореограф и редитељ, рођен је у Будимпешти 1956. године. Његов отац, Ђула старији, био је такође велики балетски играч и кореограф, за чије име се везује и оснивање Мађарског националног Балета. Настављајући породичну традицију, Ђула Харангозо млађи је, по завршетку школовања у Будимпешти, усавршавање наставио на московској Балетској академији, која је директно везана за Бољшој театар. Играчка каријера водила га је од Балета Мађарске државне Опере у Будимпешти до Балета Бечке државне Опере, а занимљиво да је по завршетку каријере као директор водио је обе ове куће. Играо је и на безмало свим најпознатијим балетским сценама: њујоршком Метрополитену, Бољшом театру, миланској Скали, у Лондону, Паризу, Цириху, Мадриду, Мексико Ситију, Каракасу, Единбургу, Штутгарту, Берлину, Хамбургу… И као кореограф је обишао свет, а новосадска публика га је упознала захваљујући Минкусовом „Дон Кихоту”, којег је са великим успехом поставио у Српском народном позоришту 2010. године. Иначе, верзију „Копелије”, коју ће Новосађани бити у прилици да виде, наслоњена је на ону Ђуле Харангоза старијег, премијерно изведену 1952. у Будимпешти...
Иако је у данашње време постало веома популарно ново читање бајки, па „Пинокио” постаје хорор а „Снежана и седам патуљака - фарса, Ви сте се определили за то да „Копелију”поставите на традиционалан начин?
– Мој отац је на свој начин адапритао „Копелију”, и то тако што је лик Копелијуса до извесне мере ипак постао трагичан. Али је то заправо ведра представа. Ако неко први пут у театру има сусрет са „Копелијом”, мислим да ће му се свидети, а поготово ће деца уживати и касније ће врло радо долазити у позориште. Ја сам, дакле, покушао да се држим управо те поставке мог оца, с тим што сам се прилагодио датим условима, када су у питању сцена, ансамбл, финансијске могућности куће... Другим речима, цео комад је у основи остао нетакнут, у неком оригиналном, изворном облику, с тим да сам, на пример, морао да водим рачуна о томе да у Балету СНП-а има мање балетана него балерина. Стога сам се, рецимо, у трећем чину определио да уместо осам мушких и осам женских играча имам само четири мушка. Ето, таквим малим ауторским интервенцијама сам учинио уступак датим условима, али тако да ток радње и утисак публике остану недирнути.
Велики изазов за кореографе који долазе у СНП је величина сцене „Јован Ђорђевић”. Ви сте тај „проблем” са успехом решили у „Дон Кихоту”, али је, нажалост, ипак изостала могућност да ту врхунску представу виде и у другим срединама, где су позоришта много мања. Како да сличну судбину не доживи и „Копелија”?
– Ту велику сцену ја чак сматрам предношћу, јер се избегава проблем скучености, балетски играчи могу да у потпуности дођу до изражаја, а њиховим распоредом и, генерално, вођењем представе, тај простор се потпуно разигра. Будући да су у току пробе са сценографијом, сад је већ очигледно да смо све успели да ускладимо. Е сад, када говоримо о гостовањима, рецимо на сцени Народог позоришта у Београду, то не зависи од кореографске поставке, већ је пре свега изазов за сценографа и, наравно, директора Балета, који треба да обезбеди новац да би се такво гостовање реализовало. Искрено, ја о томе нисам ни размишљао постављајући комад, али увек се може направити „редукована” верзија у зависности од величине дате сцене. Уосталом, сценографкиња Олга Ђурђевић се и те како добро сналази на сцени Народног позоришта - о чему сведочи недавна импозантна сценографија за балет „Гусар”.
„Копелија” ће премијерно бити изведена у петак, 29. септембра, на сцени “Јован Ђорђевић“. Оркестром Опере СНП-а дириговаће гост из Београда, маестро Ђорђе Павловић, а у солистичким улогама наступају Рајна Ремовић, Андреј Колчерију, Самјуел Бишоп, Александар Бечварди, Ирена Месарош, Ранко Лазић, Јана Черепанова, Иван Ђерковић, Верица Козарев Кларић, Рафаел де Мора Родригес, Марко Дубовац, Весна Бишоп и Марко Иван. Сценографију потписује Олга Ђурђевић, костиме Мирјана Стојановић Маурич, а Ђули Харангозу су асистирали Бланка Фајт и Левенте Бајари.
Од како сте ушли у свет кореографије, инсистирате на томе да балетски играч буде истовремено и добар глумац?
– Увек је изазов помирити та два израза. Рецимо, у овом конкретном случају, када говоримо о „Копелији”, трудио сам се да на сцени добијемо пре свега природан доживљај, да публика стекне утисак да су извођачи од крви и меса, а не да инсистирам на архаичном извођењу које није баш сваком разумљиво. Стога су овде у другом плану балетске вештине. Наравно, у оним сегментима, као што је у другом чину, где имате комплексне варијације, треба пазити на сваки покрет, на положај ногу... Али генерално цела „Копелија” пре свега треба да делује као позоришна представа, а тек онда као класичан балет. Ако неко дође у позориште, он треба да ужива у позоришном чину. За мене је веома битно да сваки гледалац, а не само заљубљеник у балетску уметност, разуме како се одвија прича на сцени, а не да мора да дешифрује шта овај или онај балетски покрет значи. Ево, као пример узмимо ансамбл сцену из другог чина „Копелије”. Будући да се цела радња балета дешава на североистоку негдашње Аустроугарске, отприлике на територији данашње Пољске, где поред домицилног грађанства живи и доста војника регрутованих са разних страна царевине, такав амбијент и таква атмосфера треба да буду „опипљиви”. Стога сам тражио од играча да се понашају потпуно природно, како би се и иначе понашали. Дакле, с једне стране ту су младићи, који прилазе девојкама које им се свиђају, а оне опет флертују или се пак склањају иза другарица, у зависности од тога да ли су за дотичног младића заинтересоване или не… С друге стране, мој отац је направио веома логичну верзију либрета из које проистиче тај моменат сусрета различитих националности и зато је потпуно јасно зашто су у балету присутни и пољска мазурка и мађарска игра и класичан плес. Такву унутрашњу логику, рецимо, немате у „Лабудовом језеру“, односно обичном гледаоцу није баш потпуно разумљиво какве сад везе са целом причом имају Шпанска или Наполитанска игра, ма колико биле прелепе.
Ту долазимо до онога што је негде и Ваш кредо у кореографском раду, да „представљате дело покретом, јер за то не требају речи, не постоје границе нити језичка ограничења” …
– За мене је балетска представа пре свега позоришни чин. Дакле, ми на сцени причамо причу. И она мора бити пријемчива за целу породицу. Да и дете, које је дошло с родитељима, може да ту причу прати и да у представи ужива. При томе је балет сценски језик помоћу ког се прича та прича. Е сад, у појединим балетима, попут „Крцка Орашчића“, можете видети дивне балетске фигуре, мноштво стилизованих и уметнички изведених покрета, али у основи ту нема неке радње. И дечак од седам-осам година бојим се да ће се на таквој представи досађивати, јер неће схватити шта се ту сад дешава. Ја сам студирао у Москви и био сам део Бољшог театра, дакле одшколован сам тако да балетски наступ мора бити прецизан, односно изведен по свим правилима. Међутим, колико год на томе инсистирам, толико ми је можда и важније да публици пружимо и одређену надоградњу, а то је доживљај у коме ће сви уживати.
Колико је за кореографа данас изазов да, када на сцену поставља дела из „гвозденог репертоара“, остане веран класици, односно да не посегне за елементима и средствима модерног балета?
- Мој је приступ такав да не супротстављам та два стила, напротив. Дозвољавам себи да у једној представи примењујем и елементе и стилове и класичног и модерног балета. Таква је, на пример, била поставка „Снежане и седам патуљака“, која је обишла безмало цео свет. У тој представи су карактери били веома разнолики, при чему су главни протагоности користили класичан балетски израз, а спореднији ликови модеран. По мени, управо су карактер комада и карактери ликова ти који ме опредељују шта ћу и када применити. Није добро, поготово у данашње време, ако се кореограф замрзне у једном времену, било оно прошло или ово садашње. Управо супротно, треба користити све елементе које данас балет нуди, при чему се подразумева да то мора бити с мером и смислом. Суштина је у томе да на најбољи, најразумљивији и најлепши могући начин испричамо жељену причу. И да у њој публика истински ужива.
Како видите будућност класичног балетског репертоара?
- Класика захтева балетско образовање, знање и јако висок уметнички ниво. Истовремено, „осуђена“ је искључиво на велике ансамбле, јер кореографи тамо имају већу могућност избора међу добрим, школованим играчима. Једноставно, велики ансамбли имају већи потенцијал. Мање трупе с тако захтевним представама нити могу да се изборе, нити би се у такве авантуре уопште упуштале. Јер, представе „гвозденог репертоара“ класичног балета су скупе, веома захтевне у сваком погледу, и стога их има смисла изводити једино ако су на врхунском нивоу. С друге стране, модеран балет има више дисциплина и сваки од тих, можемо их назвати праваца, сам је за себе интересантан. Уз то, представе су неупоредиво јефтиније: од костима је довољан обичан трико, сценографије углавном нема, нису нужне ни шпиц патике, а о оркестру да и не говорим. Чак се у модерном балету можете сусрети са најнеобичнијим, готово бизарним трендовима, попут укључивања у представу буквално пролазника, људи са улице који немају никаквог играчког ни искуства ни знања. Све је, дакле, могуће и допуштено, с тим да, наравно, о квалитету итекако можемо да дискутујемо. Ја ипак више волим истински позоришни доживља за најширу публику. Међутим, уз чињеницу да је скуп и да се у њега, нажалост, све мање улаже, класичан балет се суочава и са чињеницом да је, и поред све више заиста добрих играча, у смислу технике, сценске виртуозности, све мање оних маркантних, који зраче са сцене толико да с њих не можете да скинете поглед током целе представе. Бојим се да се данас балерине и балетани у школама само „штанцују“, производе, док се уопште не ради на њиховој личности. И јако ми је због тога жао.
М. Стајић
