Обрађујући чувену народну лирску поему, данас упитно босанску, српску, хрватску, заправо, како је првобитно забележено, “морлачку баладу” (илирска балада) о жени која страда ни крива ни дужна, Симовић је на модеран начин “препевао” нешто општепознато на једном, емотивном, указујући на низ других слојева и нивоа, као што су друштвени и политички, али и родни, да будемо актуелни.
Већ прва сцена у представи “Хасанагиница” у режији Андраша Урбана (Новосадско позориште/ Ујвидеки синхаз), објашњавајући порекло Хасанагине жене, жене која нема ни своје име, указује да га она има, да није “без репа и корена” (драматургија Ведране Божиновић). Беговско порекло Хасанагинице само појачава њену трагичку судбину, живот којим не располаже сама, него зависи од мушких, у представи наглашено негативних утицаја. Ти утицаји сежу од позиције моћи “јачег пола”, представљених кроз војни и политички ангажман.
Представа “Хасанагиница” Андраша Урбана увођењем сонгова, музичке структуре (композиторка Ирена Поповић Драговић), живом изведбом глумаца ангажованих за свирање и певање, оркестрацији од бубњева, бас и електричне гитаре до гусала и вокала, дебело одудара од линеарног драмског тока и постаје представа инспирисана мотивима Симовићеве драме, слободна од позоришта у класичном смислу изведбе, више нешто налик концерту, перформансу поводом теме/ тема.
Марта Береш која игра Хасанагиницу, упечатљиво белу, лепу жену, међу распојасаним мушкарцима често “терористички” забрађеним и у војном костиму, који до краја прелази у “мирнодопски” скројена одела и кравате моћника (костимографија Милице Грбић Комазец), у једном тренутку бива залепљених уста, што ће рећи да њена страна приче не може ни да се чује, али чује се. Оно што ће она да каже, одигра, отпева, уз помоћ хора својих пасивних сестара по роду, мајки (Хасанагину игра Терезиа Фигура, а Пинторовићеву Ливиа Банка), макар причали вицеве на свој рачун, удараће много ниже у стомак него скакутање и сиљење мишића мушких колега, у извођачком смислу пођеднако упечатљивих. Када се сви они преобуку у жене, и у једној од такорећи “оф” сцена почну да причају своја искуства са положајем жена у савременом друштву, по експлоатацији не само сексуалности и даље “наопако” мушком, учиниће ствар још узбудљивијом.
Иако драмски, Симовићев вишеслојни ниво приче о Хасанагиној жени оваквим уметничким третманом није потпуно занемарен, него више појачан експресивношћу изведбених техника и средстава, Андраш Урбан као редитељ не пропушта прилику да представом проговори и о актуелним политичким темама и дилемама. У једној од сцена, кад доминантно насилни актери одлучно изговарају шта све нису радили - ратовали, приватизовали, рушили, силовали, масовно убијали - “крије” се одговор из контре актуелној “сцени”, некада супротстављеној “турском дивану”. У тој сцени, сви умивени, лепи, одговорни, ни посредно нису криви за оно што њихове жене, и не само оне, трпе и на шта, хтели не хтели, сви морају да пристану.
“Хасанагиница” у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз није темпирана бомба, то је бомба која је давно експлодирала, а сада нам се њени парчићи забијају у лице. У образ.
Игор Бурић
