VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Za župljanku ima nade

Od svih novih domaćih sorti najviše se raširila. Ovo je našoj prvoj sorti župljanki opšta ocena u ampelografiji „Sorte vinove loze” čiji su autori doktori Petar Cindrić, Nada Korać i Vladimir Kovač, koju su zajednički izdali novosadski Poljoprivredni fakultet i izdavačka kuća „Prometej”. 

Objavljena je 2000. godine, dve decenije nakon proglašenja župljanke za šampiona belih suvih vina na Ljubljanskom sajmu, jednoj od najvećih smotri vina na svetu. Među belim vinima iz 24 zemlje, sa svih kontinenata, župljanka je proglašena za apsolutnog šampiona.

U međuvremenu, naša prva bela sorta širila se poput plamena, prvo na Fruškoj gori, zatim u vinogorjima Vršca, Smedereva, pa se ubrzo spušta u Župu, a stotine hektara naselila je i na Kosovu.

Prognoze uglednih stručnjaka o daljem širenju župljanke se, nažalost, nisu se ispunile. U velikoj seči vinograda ona se prva našla na udaru. Za nekoliko godina napuštena je i pala u zaborav.

U statistikama naših vinogorja vodi se pod - nestala! U Sremu se toči još samo u vinariji Jove Antonijevića u Ledincima. U podrumu, koji je nasledio od oca Todora, letos upokojenog, nekada su se okupljali ljubitelji „bećarskog” vina slankamenke, dok ga je bilo, sada gostuju vinoljupci župljanke. Ima je malo. I brzo plane. Da bi ih sve zadovoljio morao bi, kaže, da je „točim kapaljkom za oči”.

„Prvih 600 čokota župljanke zasadio sam 1998. godine na potesu Brestovi”, priseća se moj sagovornik.  I dodaje da je to tada bila, a i ostala je, nedovoljno istražena sorta. I, kao primer, navodi: „Te prve čokote formirao sam u oblik amrela (kišobran). 

Mana mu je što se kišnih godina čokot teško može zaštititi od bolesti, naročito truleži. Poslednjih godina, pak, za vreme paklenih vrućina, grozdovi i lisna masa su u ladovini, pa su kiseline bile lepe, a šećeri visoki. Svi čokoti uzgojnih oblika tzv. karlovačka rezidba imali su malo lisne mase se puno ožegotina, pa su i kiseline bile niske i bez aromatike. To iskustvo je dragoceno kao jedna od mera kako se prilagoditi klimatskim promenama, kad ih već ne možemo sprečiti.” 

Godine 2020. Jovan je zasadio još 600 čokota župljanke. Plemke je uzeo u bivšem Institutu u Sremskim Karlovcima. Kalemljeni su u Medveđi kod Trstenika. Prijem loznih kalemova bio je izuzetan. U 2024. bila je prva ekonomska berba. Rađanje je izuzetno dobro. Čokote ne opterećuje. I zaključuje: „Lako smo se i nepravedno odrekli župljanke!”
Slažemo se da je neshvatljivo da o razlozima njenog napuštanja, posle toliko vremena, nije bilo ni reči. 

Loza koja je proslavila našu nauku i praksu, kao da je ukleta. Možda ima i toga, rekao mi je jedan Sremac. I sasvim ozbiljno nastavio: „Ona je neželjeno dete.” Njen autor je, uz dve bele sorte, na čijoj selekciji je radio, želeo da Sremu podari i jednog crnog deliju. Reč je o prof. dr Dragom Milisavljeviću, osnivaču Instituta za vinogradarstvo i vinarstvo u Sremskim Karlovcima. 

Od 1949, dvadeset godina radio je na selekciji i oplemenjivanju vinove loze. Rodom iz Župe, želeo je  da „svom” nejakom prokupcu, najraširenijoj sorti u Srbiji, da nešto više plemenitosti. Ukrstio ga je sa pinoom crnim, jednom od najkvalitetniji crnih vinskih sorti. Iz braka dve crne dobio je belu sortu. Događa se to u genetici, kad jedan od roditelja genetski nije „čist”. U ovom slučaju to je bio prokupac. 

Umesto željenog crnog sina, rodila se neželjena ćerka, buduća princeza. Šalu na stranu. Od prof. dr Ljube Jazića, čuo sam davno, sasvim ozbiljno, da neke sorte stvorene u Sremskim Karlovcima nisu zaživele jer su „prerano ostale bez oca”. Mislio je na sorte prof. dr Dragog Milisavljevića. Činjenica je da otac prvih naših vinskih sorti, za života, nije dočekao trijumf svog „neželjenog deteta”.

Župljanku, govorio mi je vinogradar Rade Kolarov, u iriškom podrumu, nekoliko meseci nakon njenog trijumfa u Ljubljani „vole vinogradari, a ne vole vinari”. Prvi su je prihvatili, jer je veoma prinosna i ide u grupu kvalitetnih sorti, zajedno sa rizlingom italijanskim. Ranija je od njega i, što je tada bilo važno, nakuplja mnogo više šećera. To je bio i razlog njenog brzog širenja. 

Njegov kolega, enolog Jovan Popov, koji je vinificirao šampionsku župljanku, već tada je ukazivao na njenu sortnu manu, koja će joj po svemu sudeći doći glave. Zbog koje će ona, u sve većoj vinarskoj krizi i krčenju loze, biti prva na udaru. Radi se o jabučnoj kiselini, koju, inače, sadrže mnogi plodovi. U grožđu i vinu igra veoma važnu ulogu. Zajedno sa vinskom i limunskom, ona najvećim delom karakteriše kiselost šire i vina. 

Njen sadržaj varira od sorte do sorte, ali još više od faze zrenja. Vina sa povećanom jabučnom kiselinom su opora, ali ona u njima nije postojana, podleže transformacijama. Posle glavne alkoholne fermentacije, dešava se druga fermentacija u kojoj opora jabučna prelazi u blagu mlečnu kiselinu i na taj način se smanjuje ukupna kiselost. Nekad se odvijala spontano, a u savremenoj tehnologiji to je sve više dirigovan proces kada se želi smanjenje kiselosti belih vina. 

Ovo jabučno-mlečno vrenje posebno je važno i poželjno u severnim krajevima zbog nedozrelog grožđa i kod sorti koje imaju visok sadržaj jabučne kiseline u širi i vinu. Enološka nauka uspela je da ovlada ovom složenom biotehničkom radnjom za biološko razlaganje jabučne kiseline. Od vinara se traži da budno prati jabučno-mlečno vrenje jer je ono presudno za kvalitet župljanke. Prekinuti je u pravom trenutku, ona može biti vrhunsko vino. Vino sa previše mlečne kiseline je tupo, bez svežine, ukratko, dostojno prezira.