Intervju
GLAVNA ULOGA JE VELIKI TERET Glumica Sonja Kolačarić o novoj seriji „Okamova oštrica”
Nova domaća serija „Okamova oštrica”, koja se oslanja na događaje iz naše stvarnosti, snima se ovih dana u Beogradu, a glavnu ulogu tumači glumica Sonja Kolačarić, koja će kroz šest jednočasovnih epizoda oživeti advokaticu Sonju Gajić Albijanić, koja brani ženska prava.
Iako Sonjina junakinja najčešće traži pravdu za žene koje su pretrpele seksualno zlostavljanje, radnju serije pokreće njen pristanak da brani tajnovitog vlasnika IT kompanije koji je optužen za ubistvo devojke, jer veruje da se u pozadini slučaja krije špijunska igra. Serija će se u novoj programskoj šemi emitovati na Radio-televiziji Srbije, koja ovu priču ekranizuje u režiji Marka Đilasa, a po tekstu Marka Popovića i Ive Mitrović. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin glumica u pauzi snimanja u jednoj vili na Dedinju otkriva detalje svoje nove uloge i projekta na kojem ovih dana vredno radi.
Šta vas je privuklo ovoj ulozi, budući da je poznato da pažljivo birate projekte na kojima ćete raditi?
– Više je stvari bilo presudno. Na ovoj seriji, između ostalog, radi zanimljiva autorska, ali i glumačka ekipa. I mislim da je možda čak glumačka ekipa presudila. To su neke kolege sa kojima baš volim da radim i nekad sam bila veoma zainteresovana da sa njima uđem u kadar. Pored mene, u seriji igraju i Dušanka Stojanović Glid, Milutin Milošević, Pavle Čemerikić, Milica Stefanović i mnogi drugi, ali oni su, rekla bih, neka srž.
Da li vas je za rad na ovoj seriji privukla i tema i ta borba za prava žena, budući da deluje da je to uvek aktuelna tema?
– Kako ne... to je tema koja je stalno aktuelna u našim i privatnim i profesionalnim životima. To je nešto što pokušavamo da dodirnemo, makar i ne bila to neka osnovna tema. U tom smislu, vrlo je aktuelna i stalno se trudimo da isterujemo pravdu, koliko je moguće. U seriji se najviše bavimo problemom nasilja nad ženama, ali to je, naravno, samo jedan aspekt svega onoga što živimo i, u tom kontekstu, vrlo sam zahvalna što mogu uopšte bilo kakav doprinos da dam toj temi.
Da li je ova uloga pisana baš za vas ili ste je dobili na kastingu?
– Na kastingu sam je dobila. Zove se Sonja, isto kao i ja. Možda zato neko misli da je pisana za mene, ali nije mi ovo prva Sonja koju igram (smeh).
Kojim epitetima biste opisali vašu junakinju? Šta vam prvo pada na pamet kada govorite o njoj?
– Ona je radoznala. Hrabra je. I mora biti da je hrabra čim se bori protiv vetrenjača. Sonja se bori za to da institucije rade svoj posao. Trudi se da na ličnom planu pokrene neke procese, koliko god je moguće. Uporna je i veoma odgovorna. Ali, opet, ima i neku svoju drugu stranu, privatnu koja je ženska, topla i kroz koju ona, takođe, može da proklizi i da ne može baš da ostane najstabilnija u nekim životnim okolnostima koje su je u ovom njenom trenutku, u kojem je zatočena, dosta samlele.
Koliko je vama privatno bilo teško da kroz scenario ulazite u priče o nasilju nad ženama i možda nosite to breme sa sobom tokom snimanja?
– Nažalost, nije teško zbog toga što je to naša svakodnevica. Verujem da svi mi svedočimo problematici tog tipa, ako ne posredno, onda neposredno. Poznajemo one koji su i te kako ugroženi. Živimo na području gde je očigledno ta transgeneracijska trauma dosta izražena i ljudi vuku sa sobom probleme iz iz prošlosti. Zapravo, mnoge probleme koje posle na jedan ne tako dobar način transponuju na svoje bližnje. Pitanje nasilja raznog oblika je nešto što je kod nas sastavni deo naše svakodnevice od kad se probudimo, pa dok ne zaspimo.
Ja sam dosta retro
Kod nas još uvek nije zaživela kultura bindžovanja domaćih serija, kao što je to slučaj sa serijama koje su dostupne na brojim internet platformama. Mislite li da je važno, pogotovo kada je žanr trilera, kakav je i „Okamova oštrica” u pitanju, da se iščekuje šta će to biti u sledećoj epizodi i da za to čekamo svaki vikend, na primer?
– Pa dobro, to bi bilo lepo. To smo nekada radili kad je postojala samo televizija. Mislim da je to sad malo iluzorno. U ovom potrošačkom društvu u kome živimo nekako se prilagođava da bude čoveku ugodnije, da se svakome u tom smislu izađe u susret, da svako može da uživa na svoj način u onome što mu je ponuđeno. Koliko je to dobro, koliko nije, to je sada već jedna vrlo delikatna tema. Što se mene tiče, ja sam dosta retro i više volim neki sistem u kome nam nije baš sve dostupno, jer smatram da to može da donese neke razne nevolje gde čovek ne mora da se potrudi ni oko čega, pa su samim tim i posledice ozbiljnije. Ali, opet, mislim da ne možemo ni da očekujemo da će neko vreme da se vrati, trebalo bi da idemo napred i da vidimo kako možemo da se snađemo u svim tim okolnostima.
Posle „Ključa” ova serija vam ponovo donosi glavnu ulogu, mada ste tumačili vrlo važan lik i u „Močvari”, a ponovo vas gledamo i u psihološkom trileru. Koliko je teško biti glavni lik i biti „prisutan” kroz ceo proces snimanja?
– Da, vrlo je zanimljivo igrati glavnu ulogu, ali istovremeno je to i veliki teret. Nekako se na kraju slomi sve na vama. Morate mnogo ozbiljno da pristupate celom projektu, da se radi i da budete osvešteni svakog trenutka kroz koji prolazi taj junak tokom svih ovih dana u koje je smeštena radnja naše serije. Morate da budete potpuno upućeni svake sekunde šta se dešava u životu tog glavnog junaka, a ne snima se hronološki. Tako da u tom smislu vrlo je to kompleksno. A što se tiče žanra, čini mi se da su kod nas poslednju deceniju dosta zastupljeni trileri i krimići. To je nešto što izgleda ljudi vole da gledaju, pa se zato i autori sada nekako okreću u tom pravcu. Autori to rado pišu i snimaju, ali to nije nešto novo. Naprotiv, ima dosta projekata iz tog žanra. I sada u tom nekom kvantitetu su se rađale neke kvalitetne serije. Mi računamo na to da ovo takođe može biti dobro. S tim što smo mi malo skučeni. Nismo imali baš dovoljno ni vremena ni mogućnosti da snimimo kako bi valjalo snimiti ovako obimnu stvar. Malo imamo manje snimajućih dana nego što bi trebalo. Tako da smo u isto vreme malo i zabrinuti da li će to biti dovoljno da ovaj proizvod bude u svom finalnom obliku ono što bi moglo da bude.
Vladimir Bijelić
