Интервју
ГЛАВНА УЛОГА ЈЕ ВЕЛИКИ ТЕРЕТ Глумица Соња Колачарић о новој серији „Окамова оштрица”
Нова домаћа серија „Окамова оштрица”, која се ослања на догађаје из наше стварности, снима се ових дана у Београду, а главну улогу тумачи глумица Соња Колачарић, која ће кроз шест једночасовних епизода оживети адвокатицу Соњу Гајић Албијанић, која брани женска права.
Иако Соњина јунакиња најчешће тражи правду за жене које су претрпеле сексуално злостављање, радњу серије покреће њен пристанак да брани тајновитог власника IT компаније који је оптужен за убиство девојке, јер верује да се у позадини случаја крије шпијунска игра. Серија ће се у новој програмској шеми емитовати на Радио-телевизији Србије, која ову причу екранизује у режији Марка Ђиласа, а по тексту Марка Поповића и Иве Митровић. У разговору за „Дневников” ТВ магазин глумица у паузи снимања у једној вили на Дедињу открива детаље своје нове улоге и пројекта на којем ових дана вредно ради.
Шта вас је привукло овој улози, будући да је познато да пажљиво бирате пројекте на којима ћете радити?
– Више је ствари било пресудно. На овој серији, између осталог, ради занимљива ауторска, али и глумачка екипа. И мислим да је можда чак глумачка екипа пресудила. То су неке колеге са којима баш волим да радим и некад сам била веома заинтересована да са њима уђем у кадар. Поред мене, у серији играју и Душанка Стојановић Глид, Милутин Милошевић, Павле Чемерикић, Милица Стефановић и многи други, али они су, рекла бих, нека срж.
Да ли вас је за рад на овој серији привукла и тема и та борба за права жена, будући да делује да је то увек актуелна тема?
– Како не... то је тема која је стално актуелна у нашим и приватним и професионалним животима. То је нешто што покушавамо да додирнемо, макар и не била то нека основна тема. У том смислу, врло је актуелна и стално се трудимо да истерујемо правду, колико је могуће. У серији се највише бавимо проблемом насиља над женама, али то је, наравно, само један аспект свега онога што живимо и, у том контексту, врло сам захвална што могу уопште било какав допринос да дам тој теми.
Да ли је ова улога писана баш за вас или сте је добили на кастингу?
– На кастингу сам је добила. Зове се Соња, исто као и ја. Можда зато неко мисли да је писана за мене, али није ми ово прва Соња коју играм (смех).
Којим епитетима бисте описали вашу јунакињу? Шта вам прво пада на памет када говорите о њој?
– Она је радознала. Храбра је. И мора бити да је храбра чим се бори против ветрењача. Соња се бори за то да институције раде свој посао. Труди се да на личном плану покрене неке процесе, колико год је могуће. Упорна је и веома одговорна. Али, опет, има и неку своју другу страну, приватну која је женска, топла и кроз коју она, такође, може да проклизи и да не може баш да остане најстабилнија у неким животним околностима које су је у овом њеном тренутку, у којем је заточена, доста самлеле.
Колико је вама приватно било тешко да кроз сценарио улазите у приче о насиљу над женама и можда носите то бреме са собом током снимања?
– Нажалост, није тешко због тога што је то наша свакодневица. Верујем да сви ми сведочимо проблематици тог типа, ако не посредно, онда непосредно. Познајемо оне који су и те како угрожени. Живимо на подручју где је очигледно та трансгенерацијска траума доста изражена и људи вуку са собом проблеме из из прошлости. Заправо, многе проблеме које после на један не тако добар начин транспонују на своје ближње. Питање насиља разног облика је нешто што је код нас саставни део наше свакодневице од кад се пробудимо, па док не заспимо.
Ја сам доста ретро
Код нас још увек није заживела култура бинџовања домаћих серија, као што је то случај са серијама које су доступне на бројим интернет платформама. Мислите ли да је важно, поготово када је жанр трилера, какав је и „Окамова оштрица” у питању, да се ишчекује шта ће то бити у следећој епизоди и да за то чекамо сваки викенд, на пример?
– Па добро, то би било лепо. То смо некада радили кад је постојала само телевизија. Мислим да је то сад мало илузорно. У овом потрошачком друштву у коме живимо некако се прилагођава да буде човеку угодније, да се свакоме у том смислу изађе у сусрет, да свако може да ужива на свој начин у ономе што му је понуђено. Колико је то добро, колико није, то је сада већ једна врло деликатна тема. Што се мене тиче, ја сам доста ретро и више волим неки систем у коме нам није баш све доступно, јер сматрам да то може да донесе неке разне невоље где човек не мора да се потруди ни око чега, па су самим тим и последице озбиљније. Али, опет, мислим да не можемо ни да очекујемо да ће неко време да се врати, требало би да идемо напред и да видимо како можемо да се снађемо у свим тим околностима.
После „Кључа” ова серија вам поново доноси главну улогу, мада сте тумачили врло важан лик и у „Мочвари”, а поново вас гледамо и у психолошком трилеру. Колико је тешко бити главни лик и бити „присутан” кроз цео процес снимања?
– Да, врло је занимљиво играти главну улогу, али истовремено је то и велики терет. Некако се на крају сломи све на вама. Морате много озбиљно да приступате целом пројекту, да се ради и да будете освештени сваког тренутка кроз који пролази тај јунак током свих ових дана у које је смештена радња наше серије. Морате да будете потпуно упућени сваке секунде шта се дешава у животу тог главног јунака, а не снима се хронолошки. Тако да у том смислу врло је то комплексно. А што се тиче жанра, чини ми се да су код нас последњу деценију доста заступљени трилери и кримићи. То је нешто што изгледа људи воле да гледају, па се зато и аутори сада некако окрећу у том правцу. Аутори то радо пишу и снимају, али то није нешто ново. Напротив, има доста пројеката из тог жанра. И сада у том неком квантитету су се рађале неке квалитетне серије. Ми рачунамо на то да ово такође може бити добро. С тим што смо ми мало скучени. Нисмо имали баш довољно ни времена ни могућности да снимимо како би ваљало снимити овако обимну ствар. Мало имамо мање снимајућих дана него што би требало. Тако да смо у исто време мало и забринути да ли ће то бити довољно да овај производ буде у свом финалном облику оно што би могло да буде.
Владимир Бијелић
