VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Vina sa državnim grbom

Kako su zabeležili istoričari, zadruga se „dičila strujom koju je imala još u vreme kada je ulična rasveta u Beogradu petrolejka i karbidna”, a dičila se i modernim podrumom koji su „krasile Karađorđeva bačva i staklena cisterna”. 

Avgusta 1925. u zadrugu se učlanila i Zadužbina kralja Petra I Karađorđevića i već u septembru u Banju uputila svoje znatne količine grožđa na preradu. Zadrugarima u selima pod Oplencom bila je velika čast što u njihov podrum stiže i deo kraljeve berbe koju on ne može da preradi u svom starom podrumu na Oplencu.

Ali, ta saradnja nije bila dugog veka. I danas se prepričava da je do prvih nesporazuma došlo zato što u zadruzi niko nije mogao da ima protekciju „pa makar on bio i kralj”.

Moj sagovornik Miladin Gavrilović, koji je bio prvi upravnik obnovljene Zadužbine 1992. godine, u to vreme ispričao mi je.
- Ispred velikog podruma u Banji u vreme berbe bili su dugački  redovi zaprežnih kola natovarenih grožđem koje se preuzimalo danonoćno na preradu. Do nesporazuma je došlo kada su vozači Zadužbine pokušali da svoju berbu predaju preko reda. 

Kolona ispred podruma sporo odmiče, govorili su, a to ugrožava berbu u velikom kraljevom podrumu, a dugo čekanje na suncu škodi i budućem vinu. Šumadijski seljaci nisu to prihvatali ističući da svi zadrugari imaju ista prava i obaveze. Da su u tome svi jednaki: i seljaci i kralj. I da zato u Banji nema protekcije. 

Do nesuglasica je dolazilo, kako je to davno pisala i beogradska „Politika” i zbog nesuglasica oko cena grožđa. U kraljevom vinogradu su bile najbolje sorte vinskog grožđa, čokoti su brižno negovani, pa je i grožđe bilo mnogo kvalitetnije i od njega su se proizvodila vrhunska vina, za razliku od seljačkog koje je davalo obična stona vina. 

Domaćini su bili jedinstveni i tražili su da se svi drže dogovora o prodajnim cenama grožđa. U kraljevom podrumu se, međutim, toga nisu pridržavali i prodavali su svoje grožđe po većim cenama od dogovorenih, koje su važile za sve. Seljaci su zato kralja Aleksandra isključili iz zadruge, kako se pisalo i pričalo, ali uvek bez dokaza. 

Takva priča „naleže na uvreženu šumadijsku težnju za oponiranje vlastima, gde seljaci sude svome kralju kao svom članu” mišljenje je mog sagovornika. 

Činjenica je, do razlaza je došlo i Zadužbina je ubrzala izgradnju novog podruma na Oplencu. O tom velikom poduhvatu, brižljivo pripremanom, već 1927. godine zaključeni su najvažniji ugovori. 

U njihovom donošenju, kao i u svim kasnijim, učestvuje lično kralj Aleksandar. Angažuju se najbolji evropski i domaći stručnjaci. Ugovor o izgradnji podruma zaključen je sa firmom u Štutgartu. 

Oprema za preradu grožđa i negu vina naručena je u Francuskoj. Sto buradi od slavonskog hrasta poručeno je iz Našica i Đurđenovca. Razni uređaji i pribori za podrum kupljeni su u Beču, Lionu i Majncu. Uz podrum dužine 45 i širine 15,5 metara, sa prizemljem i dva sprata pod zemljom ugrađeno je 15 vagona cigala kupljene u Inđiji. 

I vinogradi i podrum Zadužbine bili su među najsavremenijim u Evropi i u njima je začeta moderna tehnologija proizvodnje grožđa i vina pod našim nebom. I odatle se širila i blagotvorno doprinosila napretku našeg vinogradarstva i vinarstva.

Prva vina iz novog podruma, kreirana uz pomoć nemačkih enologa, krenula su 1931. godine. Posebno se pamti čudesna kupaža tri vrhunske bele sorte-sovinjon, rizling i burgundac - pod imenom „trijumf”. Iz berbe 1932. pamti se „oplenka” dobijena kupažom dva rizlinga rajnskog i italijanskog. 

U jednoj od narednih berbi dominira sovinjon „začinjen” sa svojim odanim pratiocem semijonom, koji postaje sinonim kraljeve zadužbine. Naravno, pomenuta vina ravnopravno prate i druga, stranih i naših sorti.

U novom podrumu negovano je i vino od grožđa iz kraljevog podruma u Demir Kapiji. Primera radi, iz berbe 1934. godine prerađeno je i dobijeno 124.000 litara vina, uglavnom crnog.

Vino je punjeno u boce s državnim grbom i u pletene balone od deset litara, specijalno rađene u fabrici stakla u Paraćinu. Vina sa Oplenca bila su na velikom glasu, potražnja je uvek bila veća od proizvodnje. 

Upućivana su dvoru u Beogradu, sinodu Srpske pravoslavne crkve, najpoznatijim hotelima u prestonici i na Bledu, jugoslovenskom Lojdu za njegove brodove, pojedinim industrijalcima... Nikom besplatno. Stizala su i stranim ambasadama u Beogradu, kao i našim diplomatskim predstavništvima u svetu. 

Uz podrum je bila i rakidžinica. U dva kazana od 200 i 500 litara pekla se šljivovica i komovica, a uz njih i rakije od višanja i krušaka. U manjim količinama orahovača, klekovača, konjak, rum, razni likeri, vermut „Topola” i druga jaka pića.

Zadužbina je posedovala i rasadnik koji je imao važnu ulogu u širenju najkvalitetnijih inostranih sorti širom Srbije. Zahvaljujući tome u vinogradima naših domaćina sađene su sorte: sovinjon beli, burgundac beli i crni, game, rizling... Njihova vina brzo su postajala omiljena. 

Lozni kalemovi s Oplenca stizali su i u Vojvodinu. Banovinskom rasadniku na Paliću, Nižoj poljoprivrednoj školi u Vršcu i rasadniku Miše Đorđevića u Novom Sadu stizale su na desetine hiljada loznih kalemova i plemki domaćih i stranih sorti.
(O podrumu na Oplencu danas, u idućem broju)