ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Вина са државним грбом

Како су забележили историчари, задруга се „дичила струјом коју је имала још у време када је улична расвета у Београду петролејка и карбидна”, а дичила се и модерним подрумом који су „красиле Карађорђева бачва и стаклена цистерна”. 

Августа 1925. у задругу се учланила и Задужбина краља Петра I Карађорђевића и већ у септембру у Бању упутила своје знатне количине грожђа на прераду. Задругарима у селима под Опленцом била је велика част што у њихов подрум стиже и део краљеве бербе коју он не може да преради у свом старом подруму на Опленцу.

Али, та сарадња није била дугог века. И данас се препричава да је до првих неспоразума дошло зато што у задрузи нико није могао да има протекцију „па макар он био и краљ”.

Мој саговорник Миладин Гавриловић, који је био први управник обновљене Задужбине 1992. године, у то време испричао ми је.
- Испред великог подрума у Бањи у време бербе били су дугачки  редови запрежних кола натоварених грожђем које се преузимало даноноћно на прераду. До неспоразума је дошло када су возачи Задужбине покушали да своју бербу предају преко реда. 

Колона испред подрума споро одмиче, говорили су, а то угрожава бербу у великом краљевом подруму, а дуго чекање на сунцу шкоди и будућем вину. Шумадијски сељаци нису то прихватали истичући да сви задругари имају иста права и обавезе. Да су у томе сви једнаки: и сељаци и краљ. И да зато у Бањи нема протекције. 

До несугласица је долазило, како је то давно писала и београдска „Политика” и због несугласица око цена грожђа. У краљевом винограду су биле најбоље сорте винског грожђа, чокоти су брижно неговани, па је и грожђе било много квалитетније и од њега су се производила врхунска вина, за разлику од сељачког које је давало обична стона вина. 

Домаћини су били јединствени и тражили су да се сви држе договора о продајним ценама грожђа. У краљевом подруму се, међутим, тога нису придржавали и продавали су своје грожђе по већим ценама од договорених, које су важиле за све. Сељаци су зато краља Александра искључили из задруге, како се писало и причало, али увек без доказа. 

Таква прича „належе на уврежену шумадијску тежњу за опонирање властима, где сељаци суде своме краљу као свом члану” мишљење је мог саговорника. 

Чињеница је, до разлаза је дошло и Задужбина је убрзала изградњу новог подрума на Опленцу. О том великом подухвату, брижљиво припреманом, већ 1927. године закључени су најважнији уговори. 

У њиховом доношењу, као и у свим каснијим, учествује лично краљ Александар. Ангажују се најбољи европски и домаћи стручњаци. Уговор о изградњи подрума закључен је са фирмом у Штутгарту. 

Опрема за прераду грожђа и негу вина наручена је у Француској. Сто буради од славонског храста поручено је из Нашица и Ђурђеновца. Разни уређаји и прибори за подрум купљени су у Бечу, Лиону и Мајнцу. Уз подрум дужине 45 и ширине 15,5 метара, са приземљем и два спрата под земљом уграђено је 15 вагона цигала купљене у Инђији. 

И виногради и подрум Задужбине били су међу најсавременијим у Европи и у њима је зачета модерна технологија производње грожђа и вина под нашим небом. И одатле се ширила и благотворно доприносила напретку нашег виноградарства и винарства.

Прва вина из новог подрума, креирана уз помоћ немачких енолога, кренула су 1931. године. Посебно се памти чудесна купажа три врхунске беле сорте-совињон, ризлинг и бургундац - под именом „тријумф”. Из бербе 1932. памти се „опленка” добијена купажом два ризлинга рајнског и италијанског. 

У једној од наредних берби доминира совињон „зачињен” са својим оданим пратиоцем семијоном, који постаје синоним краљеве задужбине. Наравно, поменута вина равноправно прате и друга, страних и наших сорти.

У новом подруму неговано је и вино од грожђа из краљевог подрума у Демир Капији. Примера ради, из бербе 1934. године прерађено је и добијено 124.000 литара вина, углавном црног.

Вино је пуњено у боце с државним грбом и у плетене балоне од десет литара, специјално рађене у фабрици стакла у Параћину. Вина са Опленца била су на великом гласу, потражња је увек била већа од производње. 

Упућивана су двору у Београду, синоду Српске православне цркве, најпознатијим хотелима у престоници и на Бледу, југословенском Лојду за његове бродове, појединим индустријалцима... Ником бесплатно. Стизала су и страним амбасадама у Београду, као и нашим дипломатским представништвима у свету. 

Уз подрум је била и ракиџиница. У два казана од 200 и 500 литара пекла се шљивовица и комовица, а уз њих и ракије од вишања и крушака. У мањим количинама ораховача, клековача, коњак, рум, разни ликери, вермут „Топола” и друга јака пића.

Задужбина је поседовала и расадник који је имао важну улогу у ширењу најквалитетнијих иностраних сорти широм Србије. Захваљујући томе у виноградима наших домаћина сађене су сорте: совињон бели, бургундац бели и црни, гаме, ризлинг... Њихова вина брзо су постајала омиљена. 

Лозни калемови с Опленца стизали су и у Војводину. Бановинском расаднику на Палићу, Нижој пољопривредној школи у Вршцу и расаднику Мише Ђорђевића у Новом Саду стизале су на десетине хиљада лозних калемова и племки домаћих и страних сорти.
(О подруму на Опленцу данас, у идућем броју)