(FOTO, VIDEO) U OVOM BANATSKOM SELU ŽIVI SE KAO U GRADU, IMALO JE SVOJU POLICIJSKU STANICU, A ČAK I PORODILIŠTE! Obišli smo ovo mesto od 4.000 stanovnika i evo šta smo zatekli
Svaki odlazak u južni Banat, naročito tokom ne-letnjih dana, ravno je igri na sreću, jer ono vreme koje vas prati po odlasku, nema veze sa onim koje će vas dočekati na krajnjoj destinaciji. Još kad se te kockice poslažu onako kako je samo njima jasno, onda dolazimo do usaglašene konstatacije da „temperatura u Banatu, kao i raspoloženje, ide iz krajnosti u krajnost”!
Međutim, nema tih oblaka, niti vetra, niti povremene kišice koja može da nas potera i otera sa daleke ravnice, pa je tako i dan u Banatskom Karlovcu naizgled bio nikad duži...
Po samom ulasku jasno je da nije reč o uobičajenom selu. Na kraju krajeva, to nismo ni očekivali, jer smo od starta znali da idemo u mesto koje ima oko 4.000 stanovnika, što je za ove krajeve, složićemo se, pozamašna brojka. Toliko pozamašna da je Banatski Karlovac teritorijalno skoro isti, ali brojčano jači od svog sedišta opštine - Alibunara. I to čak duplo!
- Kod nas u selu ima dosta zgrada i uvek je postojala želja da budemo zasebna opština, ali se to nikad nije ostvarilo - kaže predsednik Saveta MZ Miroslav Tomić, inače doskorašnji sveštenik u pravoslavnoj crkvi Svetih Apostola Petra i Pavla, što je tek nesvakidašnja situacija, da jedan paroh bude aktivan u društvenom životu i na drugačiji način. - Priča se da je godinu dana bio sedište, ali da to nikad nije zaživelo, iako smo imali svoju policijsku stanicu, pa čak i porodilište. Ali mi i dalje živimo kao mali grad. Međutim, Banatski Karlovac je danas samo bleda senka onog pravog Karlovca koji je imao sve što mu je trebalo. Ipak, mi ni danas ne jenjavamo i ne manjka nam duha!
Banatski Karlovac je danas samo bleda senka onog pravog Karlovca koji je imao sve što mu je trebalo. Ipak, mi ni danas ne jenjavamo i ne manjkamo duha (predsednik Saveta MZ Miroslav Tomić)
Živa istina. I ma koliko „bledunjavi” danas bili, mi smo stekli utisak da je selo vrlo živahno i živopisno, a na momente nas čak podseća i na Temerin.
- U selu nema ni prodaje, ni kupovine kuća. Mi jesmo na lepom mestu, međunarodnom putu Beograd-Temišvar, ali nema razloga da neko danas baš ovde dođe i ostane, već su svi samo u tranzitu - dodaje naš sagovornik.
Ni njihova agrarna slika nije tipična za Vojvodinu i Banat. Kao i nekad, i danas je poljoprivreda najmanje zastupljena a njome se bave tek pojedinci. Pšenica, suncokret, kukuruz i ječam najčešće su kulture u ataru, dok je stočarstvo gotovo izgubljeno.
- U švapsko vreme bilo je zastupljeno vinogradarstvo, jer je ovaj deo izuzetno pogodan za vinovu lozu, budući da se ipak naslanjamo na Deliblatsku peščaru. Kad se šetam kroz šumu i dalje na drveću, 20 metara visoko, vidim zrele, sočne grozdove, koje su još Nemci posadili pre više od 80 godina! Sad imamo samo jednog meštanina koji se odvažio da zasadi veće količine - priča Tomić.
Kreativne Karlovčanke vratile domaćinstvo
Udruženje „Kreativne žene Karlovčanke” osnovano je 2018. godine i danas okuplja 13 članica koje se bave vezom, štrikanjem, heklanjem, a naročito humanitarnim akcijama po kojima su prepoznatljive. Na njihovu inicijativu nastala je i radionica veza za decu koja na takmičenjima osvajaju prva mesta!
- Od ponedeljka krećemo da radimo sa decom koje u početku obično bude tridesetak, a onda se oni sami izdvoje i opredele - kažu predsednica Udruženja Ružica Ignjatović i članica Đurđina Graovac. - Ovo što radimo sa njima je kao nekadašnji predmet domaćinstvo. Prvo smo im davale iglu i konac da zašiju dugme, onda pečemo krofne... Sa roditeljima imamo divnu saradnju.
Osim što redovno idu na manifestaije na koje su pozvane, Karlovčanke su i same domaćini svoje dve - Izbor za najlepšu voćnu korpicu i Dani porodice.
Ipak, ono što svakako privlači pažnju u pozitivnom smislu, te govori da Karlovčani ne posustaju, jeste nov pravoslavni hram koji se nalazi u centru sela, ušuškan u zelenilu raskošnog parka.
- Kada sam pre 40 godina prebačen ovde u službu, došao sam na jednu neobrađenu njivu Gospodnju. U početku smo 11 godina bogoslužili u nemačkoj katoličkoj crkvi, u nadi i želji da pripremimo teren za izgradnju novog hrama, s čim smo počeli 1998. godine u može se reći da još uvek nije skroz završen. U vojvođanskoj sredini gde dominira barok, zamislili smo da unesemo malo vizantijskog stila, što nije bez razloga, jer ovde su nakon Drugog svetskog rata doseljeni ljudi iz zapadne Srbije. Za sad je ostao da se uradi živopis, ali i da se promeni fasada onako kako je prvobitno zamišljena, a to je da bude obložena kamenom - veli sveštenik u penziji, napominjući da je ovaj hram njegovo treće čedo, s obzirom na to da ga je sam crtao i za njegovu izgradnju kumio i molio na sve strane.
Ipak, ono što je kompletirano u selu, a što je nesumnjivo baš svakom meštaninu važno, bez obzira na nacionalnost i veroispovest, jesu kanalizacija i gas. A nova zgrada osnovne škole trenutno im je najneophodnija.
- U Banatskom Karlovcu je najlepši vedar duh meštana koji su, uprkos teškim vremenima, ostali gostoprimljivi, dobar i blagočestiv narod koji živi složno i srećno u svom životu. To su plemeniti, uzvišeni ljudi sa kojima imam sreću da radim već 40 godina. Poručio bih im da budu hrabri kao i do sada, kao i da se nadaju boljim, srećnijim vremenima - zaključuje predsednik sela Miroslav Tomić.
Luksuz zabranjen, sloga obavezna
Bogate istorije i bogatog sela i danas se mnogi meštani sećaju, o čemu rado, premda sa setom, prepričavaju. Naime, Banatski Karlovac nastao je 1802. godine, takoreći na temeljima svog prethodnika - naselja Hoča (iliti Oča) koje se spominjalo u turskim spisima 1764. Međutim, život na tom području datira još iz bronzanog doba.
Sam početak 19. veka presudan je za dalji razvoj ovog mesta koje se najpre zvalo Karlsdorf, po ministru rata i mornarice nadvojvodi Karlu, a četiri ulice najpre bivaju naseljene nemačkim kolonistima, a potom, koliko1803. godine, i katoličkim stanovnicima slovenskog porekla sa područja današnjeg rumunskog Banata, a koji su nazivani Krašovanima.
Rasipništvo i luksuz su bili zabranjeni, a mir i sloga obavezni. To je blagovremeno dovelo do podizanja crkve, otvaranja škole, kasarne, gostione, zatim je izgrađena ciglana Kalitowitsch (1868), otvorena je apoteka, kao i poštansko-telegrafski ured, a onda počinje i snažan privredni razvoj sela.
Tako se otvara fabrika salame „Herc i sin” koja postaje svetski poznata, a potom i železnička pruga Vršac - Kovin, kao i nova zgrada opštine (današnja mesna zajednica) i dečji vrtić, a u selu se osnivaju i Poljoprivredno društvo, Pogrebno društvo, Dobrovoljno vatrogasno društvo, Zemljoradničko društvo... Električna centrala osniva se 1923. godine, te čitavo selo biva snabdevano strujom, a ubrzo potom otvaraju se fabrika nameštaja i fabrika zavrtnjeva, kao i sušara za kukuruz, fabrika ukosnica, industrija za proizvodnju voćnih sokova... Fabrika alkoholnih pića počinje da radi na parni pogon i proizvodi se liker, a nastaje i fabrika sirćeta. Karlovčani su imali i svoje novine „Károlyfalvaer Wochenblatt” (1897-1902), kao i štedionicu i Zavod za štednju i predujam.
Ime sela se menjalo iz Karlsdorfa u Temeskarolyfalva (1902), zatim u Nagykarolyfalva (1910), pa u Karlovo Selo (1921), te u prvobitni oblik (1922), zatim u Banatski Karlovac (1926), Banatsko Rankovićevo (1949), da bi od 1956. u kontinuitetu bivalo Banatski Karlovac.
Obrazovanje je investicija, a ne trošak
Osmoletka u Banatskom Karlovcu koja nosi naziv po Narodnom heroju Dušanu Jerkoviću Uči, trenutno ima 320 učenika, što je za 880 manje u odnosu na 1980. godinu kada je Dušan Bogdanović, današnji direktor škole, završavao osmi razred.
- Sve je to cena tranzicije, budući da se ogroman broj stanovnika odselio iz ekonomskih razloga - kaže Bogdanović, nabrajajući silna preduzeća i firme koje su nekad postojale, a potom nestale proteklih decenija. - U selu više nema industrijskih postrojenja, nema prostora da se mladi zaposle.
Premda je dece manje, to nimalo ne olakšava rad sa njima.
- Neke stvari su nemerljive, jer ništa nije onako kako je bilo kad smo i sami bili deca. Ali jasno uočavamo trend opadanja interesovanja roditelja za školovanje njihove dece. Roditelji su preokupirani onim što se zove život, pa očekuju od škole da njihovu decu i vaspitava, obrazuje i da se bavi njima. Međutim, mi pokušavamo da od te dece pre svega napravimo časne i poštene ljude, da im pružimo obrazovanje i korigujemo u vaspitanju koliko je to moguće. Ali ljudi u ovoj državi na obrazovanje gledaju kao na trošak, a ne shvataju da smo mi investicija. Ako se ne investira u obrazovanje, ne može se očekivati da će u narednoj budućnosti postojati radna snaga koja je potrebna - ističe direktor.
Uprkos raznim preprekama, karlovačka osnovna škola ide u korak s vremenom, a učenici postižu zapažene rezultate prevashodno u sportu (rukometu), ali i jezicima (engleskom i nemačkom).
- Pred nama je značajan projekat, a to je nova zgrada škole, budući da je ova napravljena 1968. godine i to od azbestnih ploča kojima je istekao rok trajanja. U saradnji sa Opštinom Alibunar, koja daje sve od sebe, radimo na projektno-tehničkoj dokumentaciji i to nas čeka u skorijoj budućnosti. Takođe, napravili smo i novu fiskulturnu salu sa učionicama, u kojoj su trenutno smeštena deca iz vrtića, jer njihov nov objekat čeka na upotrebnu dozvolu - pojašnjava Bogdanović.
