(NE)ZABORAVLJENI: JOVAN TANURDŽIĆ, DOAJEN JUGOSLOVENSKOG I SRPSKOG SPORTSKOG ŽURNALIZMA Novinar koji je živeo košarku
U dosadašnjim pričama o znamenitim sportskim ljudima naše zemlje kroz protekle decenije, trudili smo se nikoga ne izostavimo, u smislu rezultata, ali i svega onoga što su u i za sam sport uradili.
Naravno, niko nije savršen, greške su sasatvni deo života, pa nam je nekako promaklo to što među zaslužne pojedince nismo uvrstili i kolege, ljude koji imaju i te kakve zasluge za to što je Srbija izrasla i u svetu je prepoznata kao zemlja sporta. Razgovor koji smo vodili s Jovanom Tanurdžićem, pod jednim orahom u njegovom rodnom Srbobranu, na neki poseban način, naša je namera da neminovna patina, ne postane neprozirna koprena i da time ne onemogući neka mlađa pokolenja da steknu, barem po nama, lepu sliku o jednoj ni malo lakoj (naprotiv!), a toliko opijajućoj profesiji sportskog novinara. I ne samo to...
Izdanak čuvene familije
Izdanak je Jovan čuvene vojvođanske familije Tanurdžić, pa nas je zanimalo da li mu je to pomagalo, ili odmagalo u životu. „Ljudi su me, pre svega, gledali kao Jovu novinara. U vreme kada sam stasavao, baš i nije bilo popularno nositi prezime Tanurdžić. Tek kasnije sam se zbližio s Nikolom Tanurdžićem, unukom njegovog istoimenog dede, koji je nasledio Tanurdžićevu palatu. Veoma sam ponosan na svoje prezime, iako imam utisak da mlađi svet i ne zna koliku i kakvu tradiciju ono u sebi nosi.
Sa Tanurdžićem je potpisnik ovih redova imao priliku da dve i po decenije sedi sto do stola u redakciji „Dnevnika“ i ponešto nauči o životu, dakako i o sportu. A njegova priča tekla je na sledeći način:
- Moja izuzetna želja u mladosti bila je da postanem sportski novinar – priznao je, za prijatelje, poznati Tanura. – Imao sam sreće i, 1976. godine, ušao sam u „Dnevnik“, ali u korekturu. U međuvremenu sam postao funkcioner u Košarkaškom savezu Jugoslavije i predsednik KS Vojvodine, pa su me tada vodeći ljudi u redakciji i čitavoj kući – Čedomir Keco i Jovan Smederevac – predložili da pređem u sportsku i, što je bilo čudo, odmah sam postavljen za komentatora. Na taj način sam ispunio lične ambicije i odmah sam putovao s pokojnim Cigom Vasojevićem na žensko Evropsko prvenstvo, a posle toga, već, na događaje koji su se otvarali i nizali. I tako, sve do 2010, kada sam napustio redakciju.
Nesrećan poraz od Panatinaikosa
Početkom devedesetih godina prošlog veka, Vojvodina je igrala i u Kupu „Radivoja Koraća“, trećem po značaju evropskom takmičenju i bila su to, usuđujemo se da primetimo, možda i najlepša vremena u istoriji novosadskog kluba. „Sećam se da smo eliminisani od slavnog Panatinaikosa, maltene, zato što smo to hteli. Prvi susret na našem terenu dobili smo sa sedam poena razlike, a pred revanš je FIBA zabranila Mirku Milićeviću da igra, jer nismo platili obeštećenje Ciboni. Kapiten i jedan od važnijih igrača tog sastava, Nikola Lazić, izvrnuo je zglob, ali smo se, i tako oslabljeni, u revanšu dobro nosili s Grcima, iako smo izgubili”.
Jova je, što svakako ne znaju mnogi ljudi, bio aktivni košarkaš u Akademiku iz Srborana.
- Ozbiljno sam počeo da igram u trećem razredu gimnazije i vrlo brzo sam avanzovao do prvog tima. Za vreme studiranja u Beogradu, igrao sam i trenirao u Radničkom sa Crvenog krsta, što mi je mnogo pomoglo da, uz pomoć Kale Radović, dobijem četiri godine sportskog radnog staža. U Srbobranu sam, barem sam tako mislio, a i drugi se slažu, bio dobar igrač i najbolji strelac Vojvođanske lige, a Akademik je tada imao jak tim. Bili su u sastavu tada Ćurčić iz Novog Bečeja, Kecojević i Miljanić iz Vrbasa, a trener nam je bio čika Steva Putnik, koji je radio u tadašnjoj SOFK-i i svakodnevno je autobusom, redovnom linijom, putovao iz Novog Sada i nazad. Na terenima sam ostao dobrano posle 30. godine, a onda sam postao trener najpre ženske ekipe Akademika, koja je bila veoma dobra i čiji je trener Radoslav Filipendin bio u vojsci, a onda i muškog tima, pa sam išao na trenerske kurseve, što mi je tada bilo vrlo bitno u životu.
Priznaje Jovan Tanurdžić da je „živeo košarku“ i dok je bio igrač, ali i kasnije, kada se etablirao na rukovodećim pozicijama u jugoslovenskom i vojvođanskom basketu, kako je taj sport, od milošte, tada nazivan.
- Činjenica da sam igrao košarku, bio trener, kasnije i funkcioner, a da sam postao i sportski novinar, otvarala mi je mnoga vrata, najviše zahvaljujući poznanstvima koja sam godinama sticao. Slobodno mogu da kažem da sam bio prijatelj sa Borom Stankovićem, Nebojšom Popovićem, Radomirom Šaperom, s kojim sam i radio, pa Mirkom Novoselom, Borisom Kristančićem, Uzelcom iz Sarajeva... Sve to mi je kasnije omogućilo da dovučem u Novi Sad Cibonu, koja je igrala finale Kupa kupova na Spensu sa Skavolinijem, ali i četvrtfinalni turnir Kupa Jugoslavije u Vrbasu, gde su Zagrepčani stanovali na Bogdanovom salašu, a trenirali u sali u Srbobranu. Tu sam video malog Dražena Petrovića, koji je radio „kao blesav“ i koji me je, kao i njegov brat Aca, voleo, kao i ja njih. Nisam imao problem s tim ko je odakle, mada sam empatijski bio vezan za Vojvodinu. Naravno, tu je bila i organizacija juniorskog prvenstva Evrope 1988. godine, u Srbobranu i Vrbasu, gde sam bio direktor.
Naš sagovornik s ponosom ističe da je bio dobar s ljudima iz Partizana, Crvene zvezde, Jugoplastike, Šibenke, Cibone i da je, sa Zagrepčanima, bio na završnim turnirima tadašnje Lige šampiona u Atini i Budimpešti. Isto važi i za najslavnije vreme kluba iz Splita. A onda se Jova, zajedno sa ostalim košarkaškim ljudima iz Novog Sada, angažovao da u Srpsku Atinu za trenera dovede Dušana Dudu Ivkovića, čime su počeli lepe godine za crveno-beli tim.
Majska nagrada i priznanje FIBA
Jovan Tanurdžić autor je nekoliko knjiga, ne samo s tematikom iz sporta, pa je, za ukupno novinarsko delo, nagrađen i Majskom nagradom.„To je priznanje koje mi je posebno drago, jer su mi ga, u Skupštini Srbije, uručili Marko Marković i Vlade Divac. To je za mene bila velika stvar, a u rangu s tim priznanjem je i nagrada FIBA u vidu srebrnog globusa, koji mi je doneo Bora Stanković, za moj 60. rođendan. Tu nagradu kod nas niko nije dobio”.
- Najpre smo moja supruga Dušica i ja išli u Šibenik, gde je Duda tada radio, a potom sam sam išao na konačni dogovor s njim. Vrlo rado je prihvatio ponudu da dođe u Novi Sad, jer je, pretposavljam, želeo da bude bliže Beogradu, pa smo se brzo dogovorili o svemu. Jedini uslovi bili su mu dovođenje nekih igrača, kako bi se Vojvodina vratila u Prvu ligu i sve je to bilo ispunjeno. Došli su tada Sabahudin Bilalović, Ivica Obad i Slobodan Nikolić, a kasnije i Antić iz Podgorice, Arsenije Pešić i imali smo zaista dobar tim. Uostalom, u to vreme smo pobeđivali i Zvezdu i Partizan u Beogradu, pa Cibonu u Zagrebu... Iako sam od 1990. godine bio direktor kluba, insistirao sam na tome da ostanem novinar u „Dnevniku“, gde sam i dalje primao platu.
Bio je Jova veoma aktivan i u KSJ-u, pa je često bio vođa puta reprezentacije na školskim turneja po SAD. I to s generacijom, kako on sam kaže, koja je najbolja u istoriji naše košarke, a koju su činili Dražen Petrović, Vlade Divac, Dino Rađa, Žarko Paspalj, Toni Kukoč. Jure Zdovc i da ne ređamo dalje.
- Iz mog vremena, za mene su naši najbolji igrači bili Kićanović i Krešimir Ćosić. Ipak, ovi momci bili su nešto drugo... Svake godine išlo se u Ameriku na školsku turneju i, da budem pošten, imao sam sreću što sam u „Dnevniku“ dobijao slobodne dane, dok su mnogi članovi predsedništva KSJ bili ljudi na vrhunskim položajima i nisu mogli da putuju. Jedino smo „na raspolaganju“ bili Šaper i ja, kao i Kristančić i, eto...
Dudini golubovi
Pored određenih košarkaša koje je želeo da vidi u dresu Vojvodine, Dušan Ivković imao je još jedan zahtev.„Bila je to njegova želja da s njim u Novi Sad dođu i golubovi koje je obožavao, što smo mu, naravno, omogućili. Živeo je u ulici Nikole Tesle, blizu Jodne banje, gde je imao uslove da upražnjava svoj strastveni hobi, a ljudi iz kluba, kada Duda nije bio tu, vodili su računa o golubovima i sve je funkcionisalo na najbolji način”.
Bilo je u Jovinoj novinarskoj karijeri puno velikih događaja s kojih je izveštavao, ali nas je zanimalo koji od njih mu je ostao u posebnom sećanju.
- Prvo, bilo je to finale Evrobasketa u Grčkoj, 1995, koje je sve nas dovelo do suza posle prvog nastupa nakon sankcija. Drugo je Mundobasket u Indijanapolisu, kada je naša reprezentacija pobedila domaćina, selekciju SAD i kasnije postala prvak sveta. Sećam se da sam, po završetku duela s Amerikancima, sedeo na stepenicama autobusa našeg tima i čekao igrače. Pre polaska u SAD preživeo sam tešku operaciju i, kada sam video našeg selektora Pešića, rekao sam mu: „Kari, ja sada mogu i da umrem!“. Odgovorio mi je: „Gde ćeš sada, sad nema umiranja! Sačekaj da postanemo svetski prvaci!“. Sve to rekao mi je mrtav ladan, samouveren, kao da je znao. A znao je!
O Mundobasketu 1994. godine
Na SP u Argentini 1990. godine, odlučeno je da četiri godine kasnije domaćin najvećeg svetskog skupa košarkaša bude Jugoslavija, a Beograd i Novi Sad gradovi domaćini. „Tada je Đorđe Bašić bio predsednik novosadske gradske vlade i odmah me je imenovao za direktora grupe u Novom Sadu, dok je Šaperu bila poverena organizacija beogradskog dela. Sve je krenulo istog trenutka, Novi Sad je hteo da gradi hotel visoke kategorije za tu priliku, bio je izražen veliki entuzijazam kod ljudi, ali... Došao je rat, FIBA nam je sve oduzela, a Mundobasket je otišao u kanadski Vankuver. Sam Bog zna šta bi, da je događaj održan u našoj zemlji, sve igradili, a i kakav bi klub Vojvodina postala. Treneri su se otimali ko će od njih da dođe posle Dude, ali džaba”.
O tome koji je tekst koji je napisao, a koji ga i danas čini ponosnim, Jova je bez dileme rekao:
- Najponosniji sam na intervju koji sam napravio u Zagrebu sa Arvidasom Sabonisom. Zahvaljujući Jovajši, tadašnjem kaptenu Žalgirisa s kojim sam se našao na istoj talasnoj dužini zahvaljujući imenima – on Jovajša, ja – Jova, pa dodaš još par slova, ispadne da smo imenjaci, dogovorio sam se da siđem u kafić. Tamo me je čekao tada mladi, a budući veliki as, kojem je kapiten naredio da priča i on je to bespogovorno učinio. Mnoge kolege su pokušale da učine to isto, bez uspeha, a ja sam se, baš kao i sada, hvalio intrevjuom sa Arvidasom. Bilo je, naravno, još puno velikih sagovornika, igrača i rukovodilaca, ali, sem jednog, ne bih mogao posebno da ih ističem. A taj jedan bio je sa Vujadinom Boškovim. Bio sam na finalu košarkaškog kupa u Rijeci, čuo sam se s njim i on mi je rekao da će doći u svoju kuću na Bledu i da se potrudim da tamo dođem, pa možemo da pričamo do mile volje. S kolegom Orlandom Rivetijem iz Rijeke, kolima sam otišao do Slovenije i napravio razgovor koji je „Dnevnik“ objavio u tri ili četiri nastavka.
Tako danas zbori Jovan Tanurdžić, ne propuštajući priliku da se, za sve ono što je u životu postigao, zahvali supruzi Dušici i sinovima Milošu, doktoru genetike i profesoru na Univerzitetu u Brizbejnu, kao i Vukašinu, koji hodi marketinškim stazama koje je, donekle, utabao on sam.
- Ponosan sam na unuku Tisu, rođenu buduću glumicu, i unuka Istoka, koji obožava fudbal i nikuda ne ide bez lopte i kopački. Oduševljen sam njima i uživam u svakom trenutku koji provedem s oboma, a koji nisam, zbog profesionalnih obaveza, mogao da poklonim sinovima...
