(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЈОВАН ТАНУРЏИЋ, ДОАЈЕН ЈУГОСЛОВЕНСКОГ И СРПСКОГ СПОРТСКОГ ЖУРНАЛИЗМА Новинар који је живео кошарку
У досадашњим причама о знаменитим спортским људима наше земље кроз протекле деценије, трудили смо се никога не изоставимо, у смислу резултата, али и свега онога што су у и за сам спорт урадили.
Наравно, нико није савршен, грешке су сасатвни део живота, па нам је некако промакло то што међу заслужне појединце нисмо уврстили и колеге, људе који имају и те какве заслуге за то што је Србија израсла и у свету је препозната као земља спорта. Разговор који смо водили с Јованом Танурџићем, под једним орахом у његовом родном Србобрану, на неки посебан начин, наша је намера да неминовна патина, не постане непрозирна копрена и да тиме не онемогући нека млађа поколења да стекну, барем по нама, лепу слику о једној ни мало лакој (напротив!), а толико опијајућој професији спортског новинара. И не само то...
Изданак чувене фамилије
Изданак је Јован чувене војвођанске фамилије Танурџић, па нас је занимало да ли му је то помагало, или одмагало у животу. „Људи су ме, пре свега, гледали као Јову новинара. У време када сам стасавао, баш и није било популарно носити презиме Танурџић. Тек касније сам се зближио с Николом Танурџићем, унуком његовог истоименог деде, који је наследио Танурџићеву палату. Веома сам поносан на своје презиме, иако имам утисак да млађи свет и не зна колику и какву традицију оно у себи носи.
Са Танурџићем је потписник ових редова имао прилику да две и по деценије седи сто до стола у редакцији „Дневника“ и понешто научи о животу, дакако и о спорту. А његова прича текла је на следећи начин:
- Моја изузетна жеља у младости била је да постанем спортски новинар – признао је, за пријатеље, познати Танура. – Имао сам среће и, 1976. године, ушао сам у „Дневник“, али у коректуру. У међувремену сам постао функционер у Кошаркашком савезу Југославије и председник КС Војводине, па су ме тада водећи људи у редакцији и читавој кући – Чедомир Кецо и Јован Смедеревац – предложили да пређем у спортску и, што је било чудо, одмах сам постављен за коментатора. На тај начин сам испунио личне амбиције и одмах сам путовао с покојним Цигом Васојевићем на женско Европско првенство, а после тога, већ, на догађаје који су се отварали и низали. И тако, све до 2010, када сам напустио редакцију.
Несрећан пораз од Панатинаикоса
Почетком деведесетих година прошлог века, Војводина је играла и у Купу „Радивоја Кораћа“, трећем по значају европском такмичењу и била су то, усуђујемо се да приметимо, можда и најлепша времена у историји новосадског клуба. „Сећам се да смо елиминисани од славног Панатинаикоса, малтене, зато што смо то хтели. Први сусрет на нашем терену добили смо са седам поена разлике, а пред реванш је ФИБА забранила Мирку Милићевићу да игра, јер нисмо платили обештећење Цибони. Капитен и један од важнијих играча тог састава, Никола Лазић, изврнуо је зглоб, али смо се, и тако ослабљени, у реваншу добро носили с Грцима, иако смо изгубили”.
Јова је, што свакако не знају многи људи, био активни кошаркаш у Академику из Срборана.
- Озбиљно сам почео да играм у трећем разреду гимназије и врло брзо сам аванзовао до првог тима. За време студирања у Београду, играо сам и тренирао у Радничком са Црвеног крста, што ми је много помогло да, уз помоћ Кале Радовић, добијем четири године спортског радног стажа. У Србобрану сам, барем сам тако мислио, а и други се слажу, био добар играч и најбољи стрелац Војвођанске лиге, а Академик је тада имао јак тим. Били су у саставу тада Ћурчић из Новог Бечеја, Кецојевић и Миљанић из Врбаса, а тренер нам је био чика Стева Путник, који је радио у тадашњој СОФК-и и свакодневно је аутобусом, редовном линијом, путовао из Новог Сада и назад. На теренима сам остао добрано после 30. године, а онда сам постао тренер најпре женске екипе Академика, која је била веома добра и чији је тренер Радослав Филипендин био у војсци, а онда и мушког тима, па сам ишао на тренерске курсеве, што ми је тада било врло битно у животу.
Признаје Јован Танурџић да је „живео кошарку“ и док је био играч, али и касније, када се етаблирао на руководећим позицијама у југословенском и војвођанском баскету, како је тај спорт, од милоште, тада називан.
- Чињеница да сам играо кошарку, био тренер, касније и функционер, а да сам постао и спортски новинар, отварала ми је многа врата, највише захваљујући познанствима која сам годинама стицао. Слободно могу да кажем да сам био пријатељ са Бором Станковићем, Небојшом Поповићем, Радомиром Шапером, с којим сам и радио, па Мирком Новоселом, Борисом Кристанчићем, Узелцом из Сарајева... Све то ми је касније омогућило да довучем у Нови Сад Цибону, која је играла финале Купа купова на Спенсу са Скаволинијем, али и четвртфинални турнир Купа Југославије у Врбасу, где су Загрепчани становали на Богдановом салашу, а тренирали у сали у Србобрану. Ту сам видео малог Дражена Петровића, који је радио „као блесав“ и који ме је, као и његов брат Аца, волео, као и ја њих. Нисам имао проблем с тим ко је одакле, мада сам емпатијски био везан за Војводину. Наравно, ту је била и организација јуниорског првенства Европе 1988. године, у Србобрану и Врбасу, где сам био директор.
Наш саговорник с поносом истиче да је био добар с људима из Партизана, Црвене звезде, Југопластике, Шибенке, Цибоне и да је, са Загрепчанима, био на завршним турнирима тадашње Лиге шампиона у Атини и Будимпешти. Исто важи и за најславније време клуба из Сплита. А онда се Јова, заједно са осталим кошаркашким људима из Новог Сада, ангажовао да у Српску Атину за тренера доведе Душана Дуду Ивковића, чиме су почели лепе године за црвено-бели тим.
Мајска награда и признање ФИБА
Јован Танурџић аутор је неколико књига, не само с тематиком из спорта, па је, за укупно новинарско дело, награђен и Мајском наградом.„То је признање које ми је посебно драго, јер су ми га, у Скупштини Србије, уручили Марко Марковић и Владе Дивац. То је за мене била велика ствар, а у рангу с тим признањем је и награда ФИБА у виду сребрног глобуса, који ми је донео Бора Станковић, за мој 60. рођендан. Ту награду код нас нико није добио”.
- Најпре смо моја супруга Душица и ја ишли у Шибеник, где је Дуда тада радио, а потом сам сам ишао на коначни договор с њим. Врло радо је прихватио понуду да дође у Нови Сад, јер је, претпосављам, желео да буде ближе Београду, па смо се брзо договорили о свему. Једини услови били су му довођење неких играча, како би се Војводина вратила у Прву лигу и све је то било испуњено. Дошли су тада Сабахудин Билаловић, Ивица Обад и Слободан Николић, а касније и Антић из Подгорице, Арсеније Пешић и имали смо заиста добар тим. Уосталом, у то време смо побеђивали и Звезду и Партизан у Београду, па Цибону у Загребу... Иако сам од 1990. године био директор клуба, инсистирао сам на томе да останем новинар у „Дневнику“, где сам и даље примао плату.
Био је Јова веома активан и у КСЈ-у, па је често био вођа пута репрезентације на школским турнеја по САД. И то с генерацијом, како он сам каже, која је најбоља у историји наше кошарке, а коју су чинили Дражен Петровић, Владе Дивац, Дино Рађа, Жарко Паспаљ, Тони Кукоч. Јуре Здовц и да не ређамо даље.
- Из мог времена, за мене су наши најбољи играчи били Кићановић и Крешимир Ћосић. Ипак, ови момци били су нешто друго... Сваке године ишло се у Америку на школску турнеју и, да будем поштен, имао сам срећу што сам у „Дневнику“ добијао слободне дане, док су многи чланови председништва КСЈ били људи на врхунским положајима и нису могли да путују. Једино смо „на располагању“ били Шапер и ја, као и Кристанчић и, ето...
Дудини голубови
Поред одређених кошаркаша које је желео да види у дресу Војводине, Душан Ивковић имао је још један захтев.„Била је то његова жеља да с њим у Нови Сад дођу и голубови које је обожавао, што смо му, наравно, омогућили. Живео је у улици Николе Тесле, близу Јодне бање, где је имао услове да упражњава свој страствени хоби, а људи из клуба, када Дуда није био ту, водили су рачуна о голубовима и све је функционисало на најбољи начин”.
Било је у Јовиној новинарској каријери пуно великих догађаја с којих је извештавао, али нас је занимало који од њих му је остао у посебном сећању.
- Прво, било је то финале Евробаскета у Грчкој, 1995, које је све нас довело до суза после првог наступа након санкција. Друго је Мундобаскет у Индијанаполису, када је наша репрезентација победила домаћина, селекцију САД и касније постала првак света. Сећам се да сам, по завршетку дуела с Американцима, седео на степеницама аутобуса нашег тима и чекао играче. Пре поласка у САД преживео сам тешку операцију и, када сам видео нашег селектора Пешића, рекао сам му: „Кари, ја сада могу и да умрем!“. Одговорио ми је: „Где ћеш сада, сад нема умирања! Сачекај да постанемо светски прваци!“. Све то рекао ми је мртав ладан, самоуверен, као да је знао. А знао је!
О Мундобаскету 1994. године
На СП у Аргентини 1990. године, одлучено је да четири године касније домаћин највећег светског скупа кошаркаша буде Југославија, а Београд и Нови Сад градови домаћини. „Тада је Ђорђе Башић био председник новосадске градске владе и одмах ме је именовао за директора групе у Новом Саду, док је Шаперу била поверена организација београдског дела. Све је кренуло истог тренутка, Нови Сад је хтео да гради хотел високе категорије за ту прилику, био је изражен велики ентузијазам код људи, али... Дошао је рат, ФИБА нам је све одузела, а Мундобаскет је отишао у канадски Ванкувер. Сам Бог зна шта би, да је догађај одржан у нашој земљи, све иградили, а и какав би клуб Војводина постала. Тренери су се отимали ко ће од њих да дође после Дуде, али џаба”.
О томе који је текст који је написао, а који га и данас чини поносним, Јова је без дилеме рекао:
- Најпоноснији сам на интервју који сам направио у Загребу са Арвидасом Сабонисом. Захваљујући Јовајши, тадашњем каптену Жалгириса с којим сам се нашао на истој таласној дужини захваљујући именима – он Јовајша, ја – Јова, па додаш још пар слова, испадне да смо имењаци, договорио сам се да сиђем у кафић. Тамо ме је чекао тада млади, а будући велики ас, којем је капитен наредио да прича и он је то беспоговорно учинио. Многе колеге су покушале да учине то исто, без успеха, а ја сам се, баш као и сада, хвалио интревјуом са Арвидасом. Било је, наравно, још пуно великих саговорника, играча и руководилаца, али, сем једног, не бих могао посебно да их истичем. А тај један био је са Вујадином Бошковим. Био сам на финалу кошаркашког купа у Ријеци, чуо сам се с њим и он ми је рекао да ће доћи у своју кућу на Бледу и да се потрудим да тамо дођем, па можемо да причамо до миле воље. С колегом Орландом Риветијем из Ријеке, колима сам отишао до Словеније и направио разговор који је „Дневник“ објавио у три или четири наставка.
Тако данас збори Јован Танурџић, не пропуштајући прилику да се, за све оно што је у животу постигао, захвали супрузи Душици и синовима Милошу, доктору генетике и професору на Универзитету у Бризбејну, као и Вукашину, који ходи маркетиншким стазама које је, донекле, утабао он сам.
- Поносан сам на унуку Тису, рођену будућу глумицу, и унука Истока, који обожава фудбал и никуда не иде без лопте и копачки. Одушевљен сам њима и уживам у сваком тренутку који проведем с обома, а који нисам, због професионалних обавеза, могао да поклоним синовима...
