(NE)ZABORAVLJENI: BORIVOJ BORA MIROSAVLJEVIĆ, MAJSTOR FOTOGRAFIJE I NOVINAR OD VELIKOG UGLEDA Sećanje na neka davna, toliko lepa vremena
Borivoj Bora Mirosavljević (88), legendarni je novinar i fotoreporter, ali i ne samo to, koji je svojim ukupnim radom zaslužio mesto u galeriji velikana.
Ovaj čovek, rođen u Futogu 1937. godine, kroz čitav život bio je uz sport, trudeći se, i uspevajući u tome, da bude i istoričar, pre svega Fudbalskog kluba Vojvodina. Uostalom, antologijske su njegove monografije „Stare dame“, izdate povodom 75 i 100-godišnjice kluba, a, kako sam kaže, učestvovao je i u stvaranju one koja je bila posvećena 50. godini postojanja Voše.
Priča o prvom foto-aparatu
Zanimljiva je priča o tome kako je Bora Mirosavljević stigao do svog prvog foto-aparata: „Do njega sam došao u toku Drugog svetskog rata, kada je moj otac bio odveden na prisilni rad u Mađarsku. Imao je aparat, za koji, međutim, nikada nisam saznao da li je on nešto njime snimio. Znam samo da ga je davao na korišćenje seoskom kovaču, čika Miši Somborcu, koji je nešto znao oko toga. Slikao nas je i danas još čuvam fotografije na kojima sam, kao dečak, u dvorištvu, na drvetu, i šta ti ja znam. Majka je aparat krila od mene, ali sam, jednog dana, iz čiste radoznalosti uspeo da prokljuvim gde se on nalazi. Bio je sakriven u šifonjeru, ispod krevetskih čaršafa i, naravno, otvorio sam ga i, naravno, napravio kurcšlus. Osvetlio sam film, što nikome nisam smeo da kažem, već sam otišao kod čika Miše, koji je malo izgladio stvari i vratio sam aparat tamo gde sam ga i našao. Ipak, posle rata, sa svojih osam godina, baš tim aparatom počeo sam da pravim svoje prve fotografije”...
- Kada danas razmišljam, provodeći penzionerske dane u Rakovcu, moj novinarski rad bio je plod srećnog braka između fotografije i sporta – naglasio je čika Bora. – I inače, u mom životu postoji sveto trojstvo: novinarstvo, fotografija i sport i to baš tim redom. Praktično, živeo sam tri života i u svakoj od tih oblasti, imam zadovolstvo to da istaknem, dobio sam najveća priznanja. I da se pohvalim: na osnovu odluke Vlade Republike Srbije, zvanično sam dobio zvanje i status zaslužnog likovnog umetnika naše zemlje, a država me svakog meseca, određenom sumom novca, za to nagrađuje. Isto zvanje i nagradu dobili su čuveni Ivo Eterović, Tomislav Peternek i još neki, ali oni, nažalost, više nisu među nama.
Naglasio je Mirosavljević da, i pored poodmaklih godina, i danas stvara, ali i da mu je žao što mu se nije ostvarila životna želja, stvaranje Muzeja fotografije. Potom je nastavio:
- Rodio sam se u Starom Futogu i, kao učenik petog razreda Muške gimnazije u Novom Sadu, današnje Gimnazije „Svetozar Marković“, pokrenuo sam list koji se zvao „Sokolana“. To je bio moj prvi kontakt s novinarstvom, iako sam pre toga postao član školske foto-sekcije i shvatio da je fotografija magija, koja se razvija i kojoj nema kraja. Ona ima strahovitu moć prilagođavanja i ljudi od nje stvaraju fantazije. Tajna mračne komore u kojoj je ona nastajala, kod nas, mladih, izazivala je radoznalost. Tekstove u „Sokolani“ ilustrovao sam s mojim originalnim fotografijama i izašlo je ukupno devet brojeva tih novina, koji se, takođe, čuvaju u rukopisnom odelenju Matice srpske.
A kada su se tu pojavili prvi tragovi ljubavi prema sportu, o tome je čika Bora rekao:
- Bio sam član juniorske ekipe Teniskog kluba Grafičar, čiji tereni su se nalazili tamo gde je danas OŠ „Vasa Stajić“ u Novom Sadu. Slikali smo se tamo, a moju reportažu iz 1951. godine prenele su tadašnje novine „Glas omladine“, kada je vojska napustila Petrovaradinsku tvrđavu, a Novi Sad dobio svoj Kalemegdan. Ljubav prema novinarstvu je rasla, a kada sam maturirao, 1955. godine, prijavio sam se na prvi konkurs u „Dnevniku“, gde je bilo preko 300 kandidata. Od svih nas, ostali smo samo nas trojica: uz mene, bili su tu Ljuba Vukmanović i Vladimir Vujin, kasniji novinar i urednik sportske redakcije „Dnevnika“. Sva trojica postigli smo, po meni, visoke rezultate, a Vuja i ja danas uživamo plodove onog što smo radili i uradili tokom karijera, dok se Ljuba upokojio. Prekvalifikacija u sportsko novinarstvo dala mi je snagu i veru da pisana reč može da odredi puno toga. Izveštaji s utakmica bili su puni emocija, a do toga, zanat sam učio od našeg slavnog novinara i akademika Dušana Popova, u Novosadskoj hronici.
Fića i vespa
Ostala je anegdota, kaže čika Bora, o tome kako je uspeo da se, tokom jednog relija, „fićom“ prevrne i odleti u provaliju.
„Moj je fića pretrpeo totalnu štetu. Međutim, ja sam ostao živ i o tom incidentu napisao reportažu. Naslov na dve strane u ’Večernjim novostima’ bio je Sam snimio sopstvenu nesreću. Inače, imao sam i prvu vespu u Novom Sadu i zaista sam voleo motore, automobile i miris benzina”...
Iako je kasnije prešao u drugu redakciju, kaže da nikada nije napustio Novi Sad.
- To je moje rodno mestu, moja teritorija i tu sam se osećao kao domaćin. Sve što sam pisao, bilo je veoma čitano, pa sam postao profesionalni dopisnik lista „Sport“ i počeo da izveštavam sa svih sportskih događaja u gradu, kojih je u to vreme bilo u izobilju. Bilo je to doba ne samo zlatne generacije fudbalera Vojvodine, nego i atletike, boksa, košarke... Sa sportistima sam se dobro družio, pomagali su mi i, da nije bilo sporta, ne bih video toliko sveta. Putovao sam i izveštavao s događaja u Parizu, Madridu, Londonu, Moskvi... uglavnom s fudbalerima. Bavio sam se i auto-moto sportom, učestvovao sam na mnogim relijima i dobijao nagrade.
Ipak, FK Vojvodina bila je velika čika Borina ljubav, pa nas je interesovalo to kada je s njom došao u prvi kontakt.
- Bilo je to, sećam se, 1951, kada je klupska legenda i kapiten Jožef Velker odlučio da završi karijeru i s porodicom ode u Ameriku. Tada sam prvi put snimao jedan ozbiljniji sportski događaj i zanimljivo je to da smo se posle toga, Velker i ja nekoliko decenija dopisivali i da on nikada nije zaboravio fotografije koje sam tada snimio i koje je sa sobom poneo.
„Vujke prodao utakmicu”
Bio je Mirosavljević s Vojvodinom u Madridu, kada je novosadski tim, u „majstorici“ savladao slavni Atletiko i to na njegovom terenu. „Izgubili smo revanš u Madridu i očekivala nas je majstorica na neutralnom terenu. Međutim, tehnički direktor kluba Vujadin Boškov dogovorio se sa Špancima da i treći susret igramo na njihovom Mancanaresu, pred 40.000 gledalaca. Pisao sam tada „Vujke prodao utakmicu“, ali to mi Boškov nikada nije zamerio. ’Radio si svoj posao, kao i ja svoj’, umeo je da kaže. Klubovi su podelili prihod, Vojvodina je uzela dobre pare i na kraju ipak prošla dalje. E, onda je, po meni, prerano prodala Takača i to ju je koštalo eliminacije od Seltika, jer sam siguran da bi stigla i do finala Kupa evropskih šampiona, da nije bilo tako”...
Kako je vreme prolazilo, Borivoj je sve više ulazio u srž kluba, uveravajući se u to o kakvoj je sportskoj instituciji reč.
- Imao sam tu sreću da sam radio kada je sa scene polako silazila zlatna generacija, u kojoj su bili Vasić, Boškov, Veselinović, Rajkov, Ivoš, mali i veliki Krstić... Taj tim nikada nije bio prvak, a uvek je imao pola reprezentacije ondašnje Jugoslavije! Sa svima sam, iako veoma mlad, bio jako dobar i nikada nisam imao verbalne sukobe oko ocena koje sam im u novinama davao. Za mene je bilo dovoljno, recimo, da Toza Veselinović istrči na teren i da već od mene ima „sedmicu“, jer sam znao njegove mogućnosti i odnos prema fudbalu, pa bi svaka ocena ispod te, bila znak mog nepoštovanja prema takvoj legendi. Imao sam, međutim, i konflikte s Tozom, kao plod strasti koje su se spontano ispoljavale na utakmicama.
Prisetio se i anegdote iz Austrije.
- U utakmici za Srednjeevropski kup s Vijenom, igranoj u Beču, kao i obično, čučao sam iza gola Vijene, vrebajući zanimljive kadrove. Stadion je bio pun, a onda je Andrija Vereš, golman Vojvodine, degažirao loptu skoro do šesnaesterca Austrijanaca. Na nju su krenuli Veselinović i centarhalf protivnika, a Toza je na grudi majstorski primio, i danas to pamtim, lopta mu je kliznula na nogu, a on je petom proturio kroz noge rivalu. Zbunjenost koja je nastala, Toza je iskoristio, optrčao ga, i sam istrčao pred gol. Bio je oči u oči s golmanom, ali Toza ne bi bio Toza, da nije želeo da predribla i njega, što je iskoristio pomenuti centarhalf, potkačio ga s dve noge i izbacio s terena, gotovo meni u krilo. Veselinović je skupio pesnice, i, onako salajački, dreknuo da ga je čuo čitav stadion: „Mamu ti fašističku!“. Bio je ljut zbog promašaja, sudija je dotrčao, a tog trenutka ja sam mu na uvo viknuo „Ne, Tozo“, da bi se on okrenuo prema meni i još jednom vrisnuo: „I tebi mamu...!“. Oćutao sam, a posle susreta, prvi sam otišao u autobus, kada se Toza pojavio, seo pored mene i rekao mi: „Braćala, izvini, opsovao sam ti mamu“, a ja sam odgovorio: „Nisi, opsovao si svoju tetku“, jer moja mati mu je zaista bila tetka.
U tekstovima koje je pisao, čika Bora je protežirao mlade igrače i, kako sam tvrdi, imao je veliku ulogu prilikom smene generacija u Vojvodini, početkom šezdesetih godina.
- Nailazili su Mladen Vučinić, Čeda Sentin, Silvester Takač i plejada mladih, koji su trebali da zamene legende. Bio sam intiman s njima, poveravali su mi se, a ja sam sve to dobro filtrirao. Prva šampionska generacija bila je dobro podmlađena kombinacija, stigli su, pored pomenutih, golman Pantelić, iskusniji Žare Nikolić, Sekereš, Radosav, Pušibrk... Imao sam tada čast da ocenjujem za doprinos u igri tri buduća doktora nauka, a to su Stevan Sekereš, Radivoj Radosav i Veljko Aleksić. Bilo je to divno vreme, a da me igrači nisu zaboravili, posvedočio je i gest Takača, koji me je nedavno posetio u Rakovcu i čestitao mi rođendan.
Bora Mirosavljević bio je i generalni sekretar FK Vojvodina, i to u dva mandata.
- Od 1980, kada je predsednik kluba bio Petar Palkovljević Pinki, inače i prvi čovek Foto kluba „Branko Bajić“ s kojim sam se odatle poznavao, angažovao me je za taj posao. Vojvodina se mučila, ali tada nisu postignuti veći rezultati, osim ako tu ne računamo to što smo uspevali da spašavamo od ispadanja iz Prve lige. Bio sam gensek do 1984. i naš klub je tada bila pravi inkubator mladih igrača, uprkos profesionalizmu koji je nadolazio i, po meni, sahranio dušu našeg fudbala.
Nagrade za životno delo
S ponosom je naš sagovornik, inače nekadašnji fotoreporter i novinar „Dnevnika“ i beogradske „Borbe“, odnosno izdanja te kuće „Večernjih novosti“ i „Sporta“, istakao da je u sva tri polja svog delovanja primio i nagrade za životno delo. „U Vojvodini sam dobio ’Spartakovu nagradu’ za rad u sportu, za fotografiju sam dobio najveće zvanje majstora jugoslovenske fotografije, koje je primilo samo pet ljudi iz AP Vojvodina, od kojih sam, takođe, jedino još ja živ. Što se mog novinarstva tiče, više puta sam primio priznanja od Društva novinara Vojvodine i od Udruženja novinara Srbije. Sve to čuva se u mom legatu u Matici srpskoj, kojoj sam poklonio gotovo desetak hiljada knjiga, oko 1.000 izložbi na kojima sam učestvovao i više od 300 nagrada koje sam na njima dobio”...
Kruna trojstva s početka teksta, za Mirosavljevića je usledila 1959. godine.
- Od UNICEF-a sam dobio srebrnu medalju za fotoreportažu o našim Romima u Šangaju. Ona je izašla u „Dnevniku“ i primetio je čuveni majstor Geza Barta, fotograf, koji mi je rekao da te fotografije treba da vidi čitav svet. Foto-klub je potom poslao na izložbu u Švajcarsku, gde je tema bila „Kako se deca sveta igraju“. Moj rad je nagrađen, a slika je život nastavila skupljajući nagrade u Barseloni, Parizu, Montrealu, na Ekspu, čiji ćemo uskoro i mi biti domaćini. Na prvoj izložbi sportske fotografije Jugoslavije koju je organizovao list „Sportske novosti“ iz Zagreba, dobio sam gran-pri, prvu nagradu, za sliku isključenja Šekularca na utakmici u Novom Sadu. Tada je sudija Kranjc pokazao Šekiju crveni karton, a Spajić i Beara vukli su saigrača da ne bi ispao još veći karambol. Utrčao sam na teren, uslikao trenutak, a onda sam i ja bio izbačen s terena. Ta fotografija je obišla kasnije čitav svet – dodao je čika Bora, otac dve ćerke, deda četvoro unučadi i prededa dvoje praunučudai...
