(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: БОРИВОЈ БОРА МИРОСАВЉЕВИЋ, МАЈСТОР ФОТОГРАФИЈЕ И НОВИНАР ОД ВЕЛИКОГ УГЛЕДА Сећање на нека давна, толико лепа времена

Овај човек, рођен у Футогу 1937. године, кроз читав живот био је уз спорт, трудећи се, и успевајући у томе, да буде и историчар, пре свега Фудбалског клуба Војводина. Уосталом, антологијске су његове монографије „Старе даме“, издате поводом 75 и 100-годишњице клуба, а, како сам каже, учествовао је и у стварању оне која је била посвећена 50. години постојања Воше.

- Када данас размишљам, проводећи пензионерске дане у Раковцу, мој новинарски рад био је плод срећног брака између фотографије и спорта – нагласио је чика Бора. – И иначе, у мом животу постоји свето тројство: новинарство, фотографија и спорт и то баш тим редом. Практично, живео сам три живота и у свакој од тих области, имам задоволство то да истакнем, добио сам највећа признања. И да се похвалим: на основу одлуке Владе Републике Србије, званично сам добио звање и статус заслужног ликовног уметника наше земље, а држава ме сваког месеца, одређеном сумом новца, за то награђује. Исто звање и награду добили су чувени Иво Етеровић, Томислав Петернек и још неки, али они, нажалост, више нису међу нама. 

Нагласио је Миросављевић да, и поред поодмаклих година, и данас ствара, али и да му је жао што му се није остварила животна жеља, стварање Музеја фотографије. Потом је наставио:

- Родио сам се у Старом Футогу и, као ученик петог разреда Мушке гимназије у Новом Саду, данашње Гимназије „Светозар Марковић“,  покренуо сам лист који се звао „Соколана“. То је био мој први контакт с новинарством, иако сам пре тога постао члан школске фото-секције и схватио да је фотографија магија, која се развија и којој нема краја. Она има страховиту моћ прилагођавања и људи од ње стварају фантазије. Тајна мрачне коморе у којој је она настајала, код нас, младих, изазивала је радозналост. Текстове у „Соколани“ илустровао сам с мојим оригиналним фотографијама и изашло је укупно девет бројева тих новина, који се, такође, чувају у рукописном оделењу Матице српске.

А када су се ту појавили први трагови љубави према спорту, о томе је чика Бора рекао:

- Био сам члан јуниорске екипе Тениског клуба Графичар, чији терени су се налазили тамо где је данас ОШ „Васа Стајић“ у Новом Саду. Сликали смо се тамо, а моју репортажу из 1951. године пренеле су тадашње новине „Глас омладине“, када је војска напустила Петроварадинску тврђаву, а Нови Сад добио свој Калемегдан. Љубав према новинарству је расла, а када сам матурирао, 1955. године, пријавио сам се на први конкурс у „Дневнику“, где је било преко 300 кандидата. Од свих нас, остали смо само нас тројица: уз мене, били су ту Љуба Вукмановић и Владимир Вујин, каснији новинар и уредник спортске редакције „Дневника“. Сва тројица постигли смо, по мени, високе резултате, а Вуја и ја данас уживамо плодове оног што смо радили и урадили током каријера, док се Љуба упокојио. Преквалификација у спортско новинарство дала ми је снагу и веру да писана реч може да одреди пуно тога. Извештаји с утакмица били су пуни емоција, а до тога, занат сам учио од нашег славног новинара и академика Душана Попова, у Новосадској хроници.

Фића и веспа

Остала је анегдота, каже чика Бора, о томе како је успео да се, током једног релија, „фићом“ преврне и одлети у провалију.

„Мој је фића претрпео тоталну штету. Међутим, ја сам остао жив и о том инциденту написао репортажу. Наслов на две стране у ’Вечерњим новостима’ био је Сам снимио сопствену несрећу. Иначе, имао сам и прву веспу у Новом Саду и заиста сам волео моторе, аутомобиле и мирис бензина”...

Иако је касније прешао у другу редакцију, каже да никада није напустио Нови Сад.

- То је моје родно месту, моја територија и ту сам се осећао као домаћин. Све што сам писао, било је веома читано, па сам постао професионални дописник листа „Спорт“ и почео да извештавам са свих спортских догађаја у граду, којих је у то време било у изобиљу. Било је то доба не само златне генерације фудбалера Војводине, него и атлетике, бокса, кошарке... Са спортистима сам се добро дружио, помагали су ми и, да није било спорта, не бих видео толико света. Путовао сам и извештавао с догађаја у Паризу, Мадриду, Лондону, Москви... углавном с фудбалерима. Бавио сам се и ауто-мото спортом, учествовао сам на многим релијима и добијао награде.

Ипак, ФК Војводина била је велика чика Борина љубав, па нас је интересовало то када је с њом дошао у први контакт.

- Било је то, сећам се, 1951, када је клупска легенда и капитен Јожеф Велкер одлучио да заврши каријеру и с породицом оде у Америку. Тада сам први пут снимао један озбиљнији спортски догађај и занимљиво је то да смо се после тога, Велкер и ја неколико деценија дописивали и да он никада није заборавио фотографије које сам тада снимио и које је са собом понео.

Како је време пролазило, Боривој је све више улазио у срж клуба, уверавајући се у то о каквој је спортској институцији реч.

- Имао сам ту срећу да сам радио када је са сцене полако силазила златна генерација, у којој су били Васић, Бошков, Веселиновић, Рајков, Ивош, мали и велики Крстић... Тај тим никада није био првак, а увек је имао пола репрезентације ондашње Југославије! Са свима сам, иако веома млад, био јако добар и никада нисам имао вербалне сукобе око оцена које сам им у новинама давао. За мене је било довољно, рецимо, да Тоза Веселиновић истрчи на терен и да већ од мене има „седмицу“, јер сам знао његове могућности и однос према фудбалу, па би свака оцена испод те, била знак мог непоштовања према таквој легенди. Имао сам, међутим, и конфликте с Тозом, као плод страсти које су се спонтано испољавале на утакмицама. 

Присетио се и анегдоте из Аустрије.

- У утакмици за Средњеевропски куп с Вијеном, играној у Бечу, као и обично, чучао сам иза гола Вијене, вребајући занимљиве кадрове. Стадион је био пун, а онда је Андрија Вереш, голман Војводине, дегажирао лопту скоро до шеснаестерца Аустријанаца. На њу су кренули Веселиновић и центархалф противника, а Тоза је на груди мајсторски примио, и данас то памтим, лопта му је клизнула на ногу, а он је петом протурио кроз ноге ривалу. Збуњеност која је настала, Тоза је искористио, оптрчао га, и сам истрчао пред гол. Био је очи у очи с голманом, али Тоза не би био Тоза, да није желео да предрибла и њега, што је искористио поменути центархалф, поткачио га с две ноге и избацио с терена, готово мени у крило. Веселиновић је скупио песнице, и, онако салајачки, дрекнуо да га је чуо читав стадион: „Маму ти фашистичку!“. Био је љут због промашаја, судија је дотрчао, а тог тренутка ја сам му на уво викнуо „Не, Тозо“, да би се он окренуо према мени и још једном вриснуо: „И теби маму...!“. Оћутао сам, а после сусрета, први сам отишао у аутобус, када се Тоза појавио, сео поред мене и рекао ми: „Браћала, извини, опсовао сам ти маму“, а ја сам одговорио: „Ниси, опсовао си своју тетку“, јер моја мати му је заиста била тетка.

У текстовима које је писао, чика Бора је протежирао младе играче и, како сам тврди, имао је велику улогу приликом смене генерација у Војводини, почетком шездесетих година.

- Наилазили су Младен Вучинић, Чеда Сентин, Силвестер Такач и плејада младих, који су требали да замене легенде. Био сам интиман с њима, поверавали су ми се, а ја сам све то добро филтрирао. Прва шампионска генерација била је добро подмлађена комбинација, стигли су, поред поменутих, голман Пантелић, искуснији Жаре Николић, Секереш, Радосав, Пушибрк... Имао сам тада част да оцењујем за допринос у игри три будућа доктора наука, а то су Стеван Секереш, Радивој Радосав и Вељко Алексић. Било је то дивно време, а да ме играчи нису заборавили, посведочио је и гест Такача, који ме је недавно посетио у Раковцу и честитао ми рођендан. 

Бора Миросављевић био је и генерални секретар ФК Војводина, и то у два мандата.

- Од 1980, када је председник клуба био Петар Палковљевић Пинки, иначе и први човек Фото клуба „Бранко Бајић“ с којим сам се одатле познавао, ангажовао ме је за тај посао. Војводина се мучила, али тада нису постигнути већи резултати, осим ако ту не рачунамо то што смо успевали да спашавамо од испадања из Прве лиге. Био сам генсек до 1984. и наш клуб је тада била прави инкубатор младих играча, упркос професионализму који је надолазио и, по мени, сахранио душу нашег фудбала.

Круна тројства с почетка текста, за Миросављевића је уследила 1959. године.

- Од УНИЦЕФ-а сам добио сребрну медаљу за фоторепортажу о нашим Ромима у Шангају. Она је изашла у „Дневнику“ и приметио је чувени мајстор Геза Барта, фотограф, који ми је рекао да те фотографије треба да види читав свет. Фото-клуб је потом послао на изложбу у Швајцарску, где је тема била „Како се деца света играју“. Мој рад је награђен, а слика је живот наставила скупљајући награде у Барселони, Паризу, Монтреалу, на Експу, чији ћемо ускоро и ми бити домаћини. На првој изложби спортске фотографије Југославије коју је организовао лист „Спортске новости“ из Загреба, добио сам гран-при, прву награду, за слику искључења Шекуларца на утакмици у Новом Саду. Тада је судија Крањц показао Шекију црвени картон, а Спајић и Беара вукли су саиграча да не би испао још већи карамбол. Утрчао сам на терен, усликао тренутак, а онда сам и ја био избачен с терена. Та фотографија је обишла касније читав свет – додао је чика Бора, отац две ћерке, деда четворо унучади и предеда двоје праунучудаи...