DANAS SE NAVRŠAVA GODINU DANA OD PADA NADSTREŠNICE NA ŽELEZNIČKOJ STANICI Tragedija u kojoj je poginulo 16 ljudi Novi Sad i Srbiju zavila u crno

Tog 1. novembra, tačno u 11. 52 sati, niko nije mogao da nasluti razmere tragedije koja se dogodila, međutim ubrzo je postalo jasno da će se Novi Sad suočiti sa jednim od najtežih događaja u svojoj istoriji. Nesreća je ostavila toliko dubok trag da se i danas, gotovo svako, još uvek živo seća šta je tog dana radio i gde je bio u vreme tragedije. Za Novosađane Železnička stanica bila je mnogo više od saobraćajnog čvorišta - ona je bila mesto rastanka, susreta i putovanja, dok se u jednom trenutku sve to nije naglo promenilo, a Novi Sad zanemeo i zaplakao. 

Nakon provobitnog šoka i neverice ubrzo su počele da stižu prve informacije. Spa­si­o­ci su od­mah po do­bi­ja­nju po­zi­va, za ne­ko­li­ko mi­nu­ta, bi­li na li­cu me­sta. U ak­ci­ji je uče­stvovalo vi­še od 80 spa­si­la­ca iz nekoliko gra­do­va, a obrušena betnoska nadstrešnica je uklanjana uz po­moć te­ške me­ha­ni­za­ci­je, ko­ja je uze­ta iz MUP-a, ali i iz grad­skih komunalnih i pojedinih privatnih pred­u­ze­ća. Pr­vi pa­ci­jent u Univerzitetski klinički centar Vojvodine sti­gao oko 14 sa­ti, u te­škom sta­nju i od­mah je od­ve­den u sa­lu. Tim hi­rur­ga je sa ane­ste­zi­o­lo­zi­ma bio i na te­re­nu, spreman da učini sve kako bi spasao što više ljudskih života. Akcija spasavanja trajala je do noći, a vest da je tog dana 14 života zauvek izgubljeno Novosađani i čitava Srbija primila je sa nevericom. Saopšteno je da javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu obavlja uviđaj zajedno sa policijom, nadležnim inspektorima i drugim službama kod zgrade Železničke stanice, da preduzima sve mere i radnje u skladu sa zakonom, radi utvrđivanja svih relevantnih činjenica i okolnosti u vezi sa uzrokom nastanka tog događaja. Tog popodneva ispred Zavoda za transfuziju krvi Vojvodine brojni građani su čekali u dugačkom redu da daju krv ne bi li bar na taj načnin pomogli povređenima, dok su ekipe Zavoda radile punim kapacitetom. Isto veče je  tadašnji gradonačelnik Milan Đurić doneo odluku o proglašenju trodnevne žalosti u Novom Sadu, a Pokrajinska vlada za Vojvodinu , dok je Vlada Srbije proglasila Dan žalosti na teritoriji Srbije za subotu, 2. novembar.

Povodom nezapamćene tragedije u Novom Sadu proglašena trodnevna žalost

Nažalost, ispostaviće se da je nadstrešnica odnela još dva života. Devojka koja je bila najteže povređena podlegla je povredama dve sedmice nakon tragedije, dok se mladić iz Zmajeva borio gotovo četiri ipo meseca. U strašnoj tragediji živote su izgubili Sa­ra Fi­rić (2018), Va­len­ti­na Fi­rić (2014)  i Đor­đe Fi­rić (1971) iz Ko­vi­lja, Mi­li­ca Ada­mo­vić (2008) iz Ka­ća, Ne­ma­nja Ko­mar (2007) iz Ste­pa­no­vi­će­va, An­đe­la Ru­man (2004) iz Sta­re Pa­zo­ve,  Mi­loš Mi­lo­sa­vlje­vić (2003) iz Kni­ća­ni­na,  Ste­fan Hr­ka (1997) iz Be­o­gra­da, Sa­nja Ći­rić Ar­bu­ti­na(1989) iz Ka­ća, Vas­ko Sa­zdov­ski (1979) dr­ža­vlja­nin Re­pu­bli­ke Se­ver­ne Ma­ke­do­ni­je, iz me­sta Sve­ti Ni­ko­la, Goranka Ra­ca (1966) iz No­vog Sa­da, Vu­ka­šin Ra­ko­vić (1955) iz Bu­kov­ca, Mi­le­va Ka­ra­no­vić (1948) iz Ka­ća, Đu­ro Švo­nja (1947) iz Ste­pa­no­vi­će­va, Anja Radonjić (23) iz Paraćina i Vukašin Crnčević (18) iz Zmajeva. 

Porodica Firić iz Kovilja tog kobnog dana izgubila je tri člana.  Deka Đorđe i dve njegove unuke, Valentina i Sara, pošli su u Loznicu na slavu, na koju nažalost nikad nisu stigli. Mi­li­ca Ada­mo­vić bila je učenica Po­ljo­pri­vred­ne ško­le sa Do­mom uče­ni­ka u Fu­to­gu, jed­no­stav­na, pa­žlji­va i mi­la. Sjajni mladi fudbaler FK „Potisje” Mi­loš Mi­lo­sa­vlje­vić i nje­go­va de­voj­ka An­đe­la Ru­man pla­ni­rali su da tog vikenda na sta­di­o­nu pro­sla­ve njegov ro­đen­dan sa po­ro­di­com, dru­ga­ri­ma i sa­i­gra­či­ma. Za Ne­ma­nju Ko­ma­ra prijatelji kažu da je bio naj­po­zi­tiv­ni­ja oso­ba u dru­štvu, sve­tla tač­ka sva­kog dru­že­nja i da je uvek uspe­vao da ih nasmeje, čak i u te­škim da­ni­ma. Stefan Hrka čekao je devojku na stanici kada se konstrukcija obrušula. Bio je vedrog, nasmejanog i dobronamernog duha, osoba koja je bila spremna da pomogne drugima. Sa­nja Ći­rić Ar­bu­ti­na bila je ljubazna i kulturna, uvek nasmejana. Vasko Sazdovski bio je odličan stručnjak i radio je kao naučnik‑istraživač na institutu BioSens Institut u Novom Sadu. Goranku Racu prijatelji opisuju kao iz­u­zet­no po­zi­tiv­nu že­nu ko­ja je osva­ja­la lju­de do­bro­tom i mir­no­ćom ko­je je ume­la da pre­ne­se i na dru­ge. Za Vukašina Rakovića prijatelji i komšije kažu da je bio dobar čovek, bez poroka, koji je radni vek proveo u novosadskom preduzeću „Novkabel”, dok je penzionerske dane provodio družeći se panzionerima. Mileva Karanović svojoj deci bila je i otac i maj­ka, a mno­go ra­do­sti joj  je do­ne­lo je ro­đe­nje tri unu­ka. Đuru Švonju prijatelji iz Stepanovićeva pamte kao poštenog i vrednog čoveka, koji je u selu imao reputaciju domaćina i čoveka koji se trudio. Anju Radonjić ljudi opisuju kao divnu, nasmejanu, vedru devojku koj je pre svega bila sjajan čovek, dok Vukašina Crnčević pamte kao mladića koji je bio pun života i velikih snova. 

Tog popodneva ispred Zavoda za transfuziju krvi Vojvodine brojni građani su čekali u dugačkom redu da daju krv ne bi li bar na taj načnin pomogli povređenima

Dan nakon tragedije ispred Železničke stanice ljudi su se okupljali kako bi položili sveće, cveće i ostvili poruke, u tišini, deleći tugu i oprostili se od stradalih. Novi Sad kakav jeste iz te tuge rodio je solidarnost. Humanitarne akcije, reči podrške, suze i zagrljaji — sve je to postalo znak da, iako je nadstrešnica pala, ljudskost nije. Gradsko veće Novog Sada donelo je odluku o obezbeđivanju 50 miliona dinara za finansijsku podršku porodicama poginulih i teško povređenih u nesreći, a država će obezbediti svu neophodnu podršku i za teško povređenu Teodoru Martinko. Sud je presudio da su Infrastruktura železnice Srbije i Republika Srbija odgovorni da plaćaju odštetu kao naknadu nematerijalne štete porodicama poginulih. Rane su bile još sveže kada su se porodice okupile na grobljima, na pomenu stradalima. Kako bi izrazili podršku i saosećanje,  pomenima su prisustvovali i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tadašnji premijer Miloš Vučević i tadašnji gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić. 

Rane su bile još sveže kada su se porodice okupile na grobljima, na pomenu stradalima. Kako bi izrazili podršku i saosećanje,  pomenima su prisustvovali i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tadašnji premijer Miloš Vučević i tadašnji gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić
 

I dok Novi Sad pokušava da zaleči rane, odajući poštu stradalima šesnaestominutnom ćutnjom jedno ostaje sigurno – tišina koja se tog dana spustila nad stanicom, ostaće dugo u sećanju svih koji su tada stajali tamo. Železnička stanica, nekada simbol kretanja, postala simbol zajedničkog bola, ali i snage zajednice da se ujedini u teškim trenucima.