ДАНАС СЕ НАВРШАВА ГОДИНУ ДАНА ОД ПАДА НАДСТРЕШНИЦЕ НА ЖЕЛЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ Трагедија у којој је погинуло 16 људи Нови Сад и Србију завила у црно

Тог 1. новембра, тачно у 11. 52 сати, нико није могао да наслути размере трагедије која се догодила, међутим убрзо је постало јасно да ће се Нови Сад суочити са једним од најтежих догађаја у својој историји. Несрећа је оставила толико дубок траг да се и данас, готово свако, још увек живо сећа шта је тог дана радио и где је био у време трагедије. За Новосађане Железничка станица била је много више од саобраћајног чворишта - она је била место растанка, сусрета и путовања, док се у једном тренутку све то није нагло променило, а Нови Сад занемео и заплакао. 

Након провобитног шока и неверице убрзо су почеле да стижу прве информације. Спа­си­о­ци су од­мах по до­би­ја­њу по­зи­ва, за не­ко­ли­ко ми­ну­та, би­ли на ли­цу ме­ста. У ак­ци­ји је уче­ствовало ви­ше од 80 спа­си­ла­ца из неколико гра­до­ва, а обрушена бетноска надстрешница је уклањана уз по­моћ те­шке ме­ха­ни­за­ци­је, ко­ја је узе­та из МУП-а, али и из град­ских комуналних и појединих приватних пред­у­зе­ћа. Пр­ви па­ци­јент у Универзитетски клинички центар Војводине сти­гао око 14 са­ти, у те­шком ста­њу и од­мах је од­ве­ден у са­лу. Тим хи­рур­га је са ане­сте­зи­о­ло­зи­ма био и на те­ре­ну, спреман да учини све како би спасао што више људских живота. Акција спасавања трајала је до ноћи, а вест да је тог дана 14 живота заувек изгубљено Новосађани и читава Србија примила је са неверицом. Саопштено је да јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду обавља увиђај заједно са полицијом, надлежним инспекторима и другим службама код зграде Железничке станице, да предузима све мере и радње у складу са законом, ради утврђивања свих релевантних чињеница и околности у вези са узроком настанка тог догађаја. Тог поподнева испред Завода за трансфузију крви Војводине бројни грађани су чекали у дугачком реду да дају крв не би ли бар на тај начнин помогли повређенима, док су екипе Завода радиле пуним капацитетом. Исто вече је  тадашњи градоначелник Милан Ђурић донео одлуку о проглашењу тродневне жалости у Новом Саду, а Покрајинска влада за Војводину , док је Влада Србије прогласила Дан жалости на територији Србије за суботу, 2. новембар.

Поводом незапамћене трагедије у Новом Саду проглашена тродневна жалост

Нажалост, испоставиће се да је надстрешница однела још два живота. Девојка која је била најтеже повређена подлегла је повредама две седмице након трагедије, док се младић из Змајева борио готово четири ипо месеца. У страшној трагедији животе су изгубили Са­ра Фи­рић (2018), Ва­лен­ти­на Фи­рић (2014)  и Ђор­ђе Фи­рић (1971) из Ко­ви­ља, Ми­ли­ца Ада­мо­вић (2008) из Ка­ћа, Не­ма­ња Ко­мар (2007) из Сте­па­но­ви­ће­ва, Ан­ђе­ла Ру­ман (2004) из Ста­ре Па­зо­ве,  Ми­лош Ми­ло­са­вље­вић (2003) из Кни­ћа­ни­на,  Сте­фан Хр­ка (1997) из Бе­о­гра­да, Са­ња Ћи­рић Ар­бу­ти­на(1989) из Ка­ћа, Вас­ко Са­здов­ски (1979) др­жа­вља­нин Ре­пу­бли­ке Се­вер­не Ма­ке­до­ни­је, из ме­ста Све­ти Ни­ко­ла, Горанка Ра­ца (1966) из Но­вог Са­да, Ву­ка­шин Ра­ко­вић (1955) из Бу­ков­ца, Ми­ле­ва Ка­ра­но­вић (1948) из Ка­ћа, Ђу­ро Шво­ња (1947) из Сте­па­но­ви­ће­ва, Ања Радоњић (23) из Параћина и Вукашин Црнчевић (18) из Змајева. 

Породица Фирић из Ковиља тог кобног дана изгубила је три члана.  Дека Ђорђе и две његове унуке, Валентина и Сара, пошли су у Лозницу на славу, на коју нажалост никад нису стигли. Ми­ли­ца Ада­мо­вић била је ученица По­љо­при­вред­не шко­ле са До­мом уче­ни­ка у Фу­то­гу, јед­но­став­на, па­жљи­ва и ми­ла. Сјајни млади фудбалер ФК „Потисје” Ми­лош Ми­ло­са­вље­вић и ње­го­ва де­вој­ка Ан­ђе­ла Ру­ман пла­ни­рали су да тог викенда на ста­ди­о­ну про­сла­ве његов ро­ђен­дан са по­ро­ди­цом, дру­га­ри­ма и са­и­гра­чи­ма. За Не­ма­њу Ко­ма­ра пријатељи кажу да је био нај­по­зи­тив­ни­ја осо­ба у дру­штву, све­тла тач­ка сва­ког дру­же­ња и да је увек успе­вао да их насмеје, чак и у те­шким да­ни­ма. Стефан Хрка чекао је девојку на станици када се конструкција обрушула. Био је ведрог, насмејаног и добронамерног духа, особа која је била спремна да помогне другима. Са­ња Ћи­рић Ар­бу­ти­на била је љубазна и културна, увек насмејана. Васко Саздовски био је одличан стручњак и радио је као научник‑истраживач на институту БиоСенс Институт у Новом Саду. Горанку Рацу пријатељи описују као из­у­зет­но по­зи­тив­ну же­ну ко­ја је осва­ја­ла љу­де до­бро­том и мир­но­ћом ко­је је уме­ла да пре­не­се и на дру­ге. За Вукашина Раковића пријатељи и комшије кажу да је био добар човек, без порока, који је радни век провео у новосадском предузећу „Новкабел”, док је пензионерске дане проводио дружећи се панзионерима. Милева Карановић својој деци била је и отац и мај­ка, а мно­го ра­до­сти јој  је до­не­ло је ро­ђе­ње три уну­ка. Ђуру Швоњу пријатељи из Степановићева памте као поштеног и вредног човека, који је у селу имао репутацију домаћина и човека који се трудио. Ању Радоњић људи описују као дивну, насмејану, ведру девојку кој је пре свега била сјајан човек, док Вукашина Црнчевић памте као младића који је био пун живота и великих снова. 

Тог поподнева испред Завода за трансфузију крви Војводине бројни грађани су чекали у дугачком реду да дају крв не би ли бар на тај начнин помогли повређенима

Дан након трагедије испред Железничке станице људи су се окупљали како би положили свеће, цвеће и оствили поруке, у тишини, делећи тугу и опростили се од страдалих. Нови Сад какав јесте из те туге родио је солидарност. Хуманитарне акције, речи подршке, сузе и загрљаји — све је то постало знак да, иако је надстрешница пала, људскост није. Градско веће Новог Сада донело је одлуку о обезбеђивању 50 милиона динара за финансијску подршку породицама погинулих и тешко повређених у несрећи, а држава ће обезбедити сву неопходну подршку и за тешко повређену Теодору Мартинко. Суд је пресудио да су Инфраструктура железнице Србије и Република Србија одговорни да плаћају одштету као накнаду нематеријалне штете породицама погинулих. Ране су биле још свеже када су се породице окупиле на гробљима, на помену страдалима. Како би изразили подршку и саосећање,  поменима су присуствовали и председник Србије Александар Вучић, тадашњи премијер Милош Вучевић и тадашњи градоначелник Новог Сада Милан Ђурић. 

Ране су биле још свеже када су се породице окупиле на гробљима, на помену страдалима. Како би изразили подршку и саосећање,  поменима су присуствовали и председник Србије Александар Вучић, тадашњи премијер Милош Вучевић и тадашњи градоначелник Новог Сада Милан Ђурић
 

И док Нови Сад покушава да залечи ране, одајући пошту страдалима шеснаестоминутном ћутњом једно остаје сигурно – тишина која се тог дана спустила над станицом, остаће дуго у сећању свих који су тада стајали тамо. Железничка станица, некада симбол кретања, постала симбол заједничког бола, али и снаге заједнице да се уједини у тешким тренуцима.