KAKO JE VETERINAR IZ SUBOTICE KOD INDIJANACA NAUČIO DA "ČITA" KONJE Od rezerva ta do salaša

Vlasnik ovog mesta, veterinar Zoran Sarić, pažljivo posmatra svaki pokret, svaki gest koji prolazi između deteta i konja. Njegovo oko je trenirano da čita ono što drugi ne vide – jezik koji se govori bez reči, jezik koji je naučio daleko odavde, u indijanskom rezervatu u Americi.

Šest meseci u potpunoj izolaciji u indijanskom rezervatu promenilo je život Zorana Sarića zauvek. Danas na svom salašu kod Subotice koristi stečena znanja za pomoć deci sa posebnim potrebama kroz hipoterapiju.

Kada je Zoran otišao u Ameriku, nije tražio svetla velikog grada. Umesto toga, odlučio je da provede šest meseci u rezervatu.
– Kompletno se izolovati bio je fenomenalan osećaj – priča Sarić o tom periodu koji je označio prekretnicu u njegovom životu. – Učili smo stvari koje se inače u životu ne mogu ni videti, niti gde drugde naučiti, a što je meni bilo najbitnije – upravo tu komunikaciju s konjima…

Daleko od buke moderne civilizacije, u prostranstvima američkih ravnica, veterinar iz Vojvodine ušao je u svet gde se vekovima čuva staro znanje o životinjama. Okružen ljudima čija je kultura duboko utkana u odnos a konjima, Sarić je počinjao svoju transformaciju od običnog veterinara u nekoga ko može da "čita" dušu konja.

No, put do prihvatanja nije bio lak. Iako je odrastao s konjima – pokojni otac mu se bavio sportskim konjarstvom – trebalo je da prođe test iscrpljenja kod domaćina.
– Prvih mesec dana se baš i nisam prilagodio, odnosno, oni se nisu prilagodili, nisu hteli da komuniciraju, nekako su mi izbegavali do momenta dok nisu videli da neću da odem, jednostavno, da imam svoj cilj – objašnjava Sarić.

Bilo je to vreme kada je svaki dan predstavljao izazov. Indijanci su ga posmatrali sa distance, ne dopuštajući mu da se približi njihovim najdragocenijim saznanjima. Konji koje su koristili u radu takođe su ga izbegavali, kao da osećaju da još uvek nije spreman za onaj poseban vid komunikacije koji se na tom mestu praktikovao. Tek, ključni moment došao je kada je jedan konj pobegao iz rezervata, a Zoran istrčao za njim.
– Tog sam konja uspeo nekako da uhvatim, i to mi je bio prvi kontakt sa njima, da su mi dali zeleno svetlo, da mogu da ostanem…

U Zoranovom postupku, u načinu na koji je pristupio situaciji, Indijanci su prepoznali nešto što ih je ubedilo da ovaj čovek iz daleke Vojvodine vredi njihovog poverenja.

Ono što je naučio tokom boravka u rezervatu, kako kaže, "nema ni u jednoj knjizi". Iako je veterinar po struci, priznaje da je kod Indijanaca stekao znanja koja se ne mogu pronaći u udžbenicima.
– Morate da dobro poznajete konja kako biste mogli da shvatite kako funkcioniše ili da biste mogli da mu „uđete u glavu“ – objašnjava Sarić. – Nije to onaj osećaj kao kada kažete: idem da naučim da vozim auto. Ovo je nešto sasvim drugačije. Morate da provedete godine i godine pored konja, da biste skapirali kako konj funkcioniše.

Indijanci su ga naučili da čita signale koje konj šalje:
– Konj može glavom da vam da znak da možete da priđete. To su neke stvari koje, ako vam neko ne skrene pažnju, ne možete da naučite…

U tim dugim danima u rezervatu, dok je posmatrao kako se stari Indijanci kreću oko konja, Sarić je shvatao da postoji ceo jedan jezik koji se govori pokretima, gestovima, energijom koja se prenosi između čoveka i životinje. Veterinarska nauka mu je dala znanje o anatomiji i fiziologiji konja, ali ono što je tamo učio bilo je nešto dublje – kako da oseti šta konj misli i oseća.

Sarić je znanje stečeno u Americi preneo na svoj salaš kod Subotice, jer se bavi hipoterapijom. Pre dva meseca stigao je i poseban "član" tima – pravi indijanski konj iz Teksasa.
– To je indijanski konj rase Tobijano. Jedinstven je ne samo u Srbiji, nego u Evropi, a vrlo je redak čak i u Americi – oseti se ponos u glasu vlasnika salaša.

Kobila je prošla dvogodišnji kurs i sertifikaciju u Americi kao terapijski konj.
– Počeli smo već da radimo sa njom, izuzetno je pametna, vrlo je mirna, staložena, tako da je jako dobra za rad sa decom koja imaju autizam…

Dovođenje ovog konja na salaš kod Subotice nije bio samo poslovni potez – to je bila svojeobrazna poveznica između dva sveta, između znanja koje je Sarić stekao u američkim ravnicama i realnosti života u Vojvodini. Tobijano kobila, sa svojim specifičnim karakteristikama i treningom, predstavlja živu vezu između indijanske tradicije i moderne terapijske prakse.

O praktičnom radu sa indijanskim konjem govori i Iva Sarić, koja je aktivno uključena u terapijski rad na salašu:
– Što se tiče terapijskog jahanja, počeli smo već da radimo sa tobijano kobilom – kaže Iva.

A ključna razlika između indijanske kobile i ostalih konja koje koriste u terapiji je u načinu kretanja, jer su pokreti kod indijanskog konja potpuno drugačiji nego kod svih ostalih konja na salašu.
– Imamo haflingere koja se najčešće koristi za cerebralnu paralizu i njeni pokreti su, da kažem, levo-desno, dok su kod indijanskog konja pokreti napred-nazad. Znači, u tome je razlika. Taj pokret "napred-nazad" stimuliše nervni sistem na način koji je posebno koristan za decu sa razvojnim teškoćama – objašnjava Zoran, dodajući da je taj "forward motion", kako ga naziva, posebno koristan za decu sa autizmom i cerebralnom paralizom.

Ovaj specifičan pokret, koji Tobijano kobila izvodi prirodno, rezultat je hiljadugodišnje selekcije među indijanskim plemenima. Dok su evropski konji razvijani za različite namene, indijanski konji su uvek imali jedan cilj – da budu savršeni partneri čoveku u svim životnim situacijama.

Danas, na Sarić salašu kod Subotice, indijanska mudrost o komunikaciji sa konjima pomaže deci sa posebnim potrebama. Veterinar koji je jednom otišao u Ameriku da nauči jezik konja, vratio se sa znanjem koje deli sa onim najranjivijim – decom koja traže pomoć.

– Generalno, konj je svetinja: sve se radi s konjima, posvećeni su maksimalno konjima. Neverovatno koliko imaju osećaja i komunikaciju s tim životinjama – zaključuje Sarić, čije je životno iskustvo najbolji dokaz da se pravi mostovi grade između kultura kada je u pitanju pomaganje drugima.

Na livadama oko Subotice, gde se mešaju vojvođanska ravnica i američka iskustva, svaki dan se piše nova priča o tome kako staro znanje može da pomogne mladim dušama. Zoran Sarić, čovek koji je išao preko okeana da nauči jezik konja, danas taj jezik prevodi na najvažniji mogući način – kao lečenje za one kojima je pomoć najpotrebnija.

Sandra Iršević