КАКО ЈЕ ВЕТЕРИНАР ИЗ СУБОТИЦЕ КОД ИНДИЈАНАЦА НАУЧИО ДА "ЧИТА" КОЊЕ Од резерва та до салаша

Власник овог места, ветеринар Зоран Сарић, пажљиво посматра сваки покрет, сваки гест који пролази између детета и коња. Његово око је тренирано да чита оно што други не виде – језик који се говори без речи, језик који је научио далеко одавде, у индијанском резервату у Америци.

Шест месеци у потпуној изолацији у индијанском резервату променило је живот Зорана Сарића заувек. Данас на свом салашу код Суботице користи стечена знања за помоћ деци са посебним потребама кроз хипотерапију.

Када је Зоран отишао у Америку, није тражио светла великог града. Уместо тога, одлучио је да проведе шест месеци у резервату.
– Комплетно се изоловати био је феноменалан осећај – прича Сарић о том периоду који је означио прекретницу у његовом животу. – Учили смо ствари које се иначе у животу не могу ни видети, нити где другде научити, а што је мени било најбитније – управо ту комуникацију с коњима…

Далеко од буке модерне цивилизације, у пространствима америчких равница, ветеринар из Војводине ушао је у свет где се вековима чува старо знање о животињама. Окружен људима чија је култура дубоко уткана у однос а коњима, Сарић је почињао своју трансформацију од обичног ветеринара у некога ко може да "чита" душу коња.

Но, пут до прихватања није био лак. Иако је одрастао с коњима – покојни отац му се бавио спортским коњарством – требало је да прође тест исцрпљења код домаћина.
– Првих месец дана се баш и нисам прилагодио, односно, они се нису прилагодили, нису хтели да комуницирају, некако су ми избегавали до момента док нису видели да нећу да одем, једноставно, да имам свој циљ – објашњава Сарић.

Било је то време када је сваки дан представљао изазов. Индијанци су га посматрали са дистанце, не допуштајући му да се приближи њиховим најдрагоценијим сазнањима. Коњи које су користили у раду такође су га избегавали, као да осећају да још увек није спреман за онај посебан вид комуникације који се на том месту практиковао. Тек, кључни момент дошао је када је један коњ побегао из резервата, а Зоран истрчао за њим.
– Тог сам коња успео некако да ухватим, и то ми је био први контакт са њима, да су ми дали зелено светло, да могу да останем…

У Зорановом поступку, у начину на који је приступио ситуацији, Индијанци су препознали нешто што их је убедило да овај човек из далеке Војводине вреди њиховог поверења.

Оно што је научио током боравка у резервату, како каже, "нема ни у једној књизи". Иако је ветеринар по струци, признаје да је код Индијанаца стекао знања која се не могу пронаћи у уџбеницима.
– Морате да добро познајете коња како бисте могли да схватите како функционише или да бисте могли да му „уђете у главу“ – објашњава Сарић. – Није то онај осећај као када кажете: идем да научим да возим ауто. Ово је нешто сасвим другачије. Морате да проведете године и године поред коња, да бисте скапирали како коњ функционише.

Индијанци су га научили да чита сигнале које коњ шаље:
– Коњ може главом да вам да знак да можете да приђете. То су неке ствари које, ако вам неко не скрене пажњу, не можете да научите…

У тим дугим данима у резервату, док је посматрао како се стари Индијанци крећу око коња, Сарић је схватао да постоји цео један језик који се говори покретима, гестовима, енергијом која се преноси између човека и животиње. Ветеринарска наука му је дала знање о анатомији и физиологији коња, али оно што је тамо учио било је нешто дубље – како да осети шта коњ мисли и осећа.

Сарић је знање стечено у Америци пренео на свој салаш код Суботице, јер се бави хипотерапијом. Пре два месеца стигао је и посебан "члан" тима – прави индијански коњ из Тексаса.
– То је индијански коњ расе Тобијано. Јединствен је не само у Србији, него у Европи, а врло је редак чак и у Америци – осети се понос у гласу власника салаша.

Кобила је прошла двогодишњи курс и сертификацију у Америци као терапијски коњ.
– Почели смо већ да радимо са њом, изузетно је паметна, врло је мирна, сталожена, тако да је јако добра за рад са децом која имају аутизам…

Довођење овог коња на салаш код Суботице није био само пословни потез – то је била својеобразна повезница између два света, између знања које је Сарић стекао у америчким равницама и реалности живота у Војводини. Тобијано кобила, са својим специфичним карактеристикама и тренингом, представља живу везу између индијанске традиције и модерне терапијске праксе.

О практичном раду са индијанским коњем говори и Ива Сарић, која је активно укључена у терапијски рад на салашу:
– Што се тиче терапијског јахања, почели смо већ да радимо са тобијано кобилом – каже Ива.

А кључна разлика између индијанске кобиле и осталих коња које користе у терапији је у начину кретања, јер су покрети код индијанског коња потпуно другачији него код свих осталих коња на салашу.
– Имамо хафлингере која се најчешће користи за церебралну парализу и њени покрети су, да кажем, лево-десно, док су код индијанског коња покрети напред-назад. Значи, у томе је разлика. Тај покрет "напред-назад" стимулише нервни систем на начин који је посебно користан за децу са развојним тешкоћама – објашњава Зоран, додајући да је тај "forward motion", како га назива, посебно користан за децу са аутизмом и церебралном парализом.

Овај специфичан покрет, који Тобијано кобила изводи природно, резултат је хиљадугодишње селекције међу индијанским племенима. Док су европски коњи развијани за различите намене, индијански коњи су увек имали један циљ – да буду савршени партнери човеку у свим животним ситуацијама.

Данас, на Сарић салашу код Суботице, индијанска мудрост о комуникацији са коњима помаже деци са посебним потребама. Ветеринар који је једном отишао у Америку да научи језик коња, вратио се са знањем које дели са оним најрањивијим – децом која траже помоћ.

– Генерално, коњ је светиња: све се ради с коњима, посвећени су максимално коњима. Невероватно колико имају осећаја и комуникацију с тим животињама – закључује Сарић, чије је животно искуство најбољи доказ да се прави мостови граде између култура када је у питању помагање другима.

На ливадама око Суботице, где се мешају војвођанска равница и америчка искуства, сваки дан се пише нова прича о томе како старо знање може да помогне младим душама. Зоран Сарић, човек који је ишао преко океана да научи језик коња, данас тај језик преводи на најважнији могући начин – као лечење за оне којима је помоћ најпотребнија.

Сандра Иршевић