LETNJI I ZIMSKI SVECI Zašto se slave najčešće slave s jeseni i u zimu i zašto neki svetitelji imaju dva datuma u koja se slave

I dok se 19. decembar tradicionalno slavi širom Srbije uz slavski kolač, goste, kandilo i kolače, letnji Sveti Nikola često prođe tiho, bez ičije slave i sveće.

Zašto? Da li je reč o „manje važnim“ datumima? Da li narod jednostavno bira? Ili postoji dublji istorijsko-verski razlog što su neke slave masovno prihvaćene, a druge ostale u senci?

Dve slave – jedan svetitelj

U pravoslavnom kalendaru, određeni svetitelji se praznuju dva puta godišnje – jednom povodom njihovog života ili stradanja, a drugi put povodom prenosa moštiju ili posebnog čuda. Najpoznatiji primeri su:

- Sveti Nikola: 19. decembar (zimski – dan smrti), 22. maj (letnji – prenos moštiju u Bari)

- Sveta Petka: 27. oktobar (zimska), 8. avgust (letnja – prenos moštiju u Carigrad)

- Sveti Jovan Vladimir: 4. jun i 22. maj

- Sveti Sava: 27. januar (glavna slava), ali i 6. maj (dan kada je njegovo telo preneto u Mileševu)

U crkvenom smislu – oba datuma su praznična i liturgijski značajna. Ali u narodnoj praksi, samo jedan od njih se prihvata kao “prava” slava.

Zašto narod slavi zimske, a ne letnje datume?

U srpskoj tradiciji, zimske slave imaju mnogo dublju ukorenjenost, iz nekoliko razloga:

Porodično okupljanje zimi je prirodnije – ljudi su kod kuće, kraj ognjišta, slavska atmosfera je zatvorenog tipa i intimna.

Post je zimi čest (npr. Sveti Nikola je u božićnom postu), što dodaje duhovnu ozbiljnost.

Letnji period je bio sezona poljoprivrednih radova, te su slavljenja svedena ili odlagana.

Narodna svest se formirala kroz vekove oko jednog datuma – pa se drugi, liturgijski, često ni ne pominje.

Zbog toga, iako crkveni kalendar predviđa praznovanje oba datuma, samo jedan se prenosi kao „krsna slava“ s kolena na koleno – onaj koji je dublje zaživeo u narodu.

Koje slave imaju samo jedan datum?

Većina svetitelja u crkvenom kalendaru ima samo jedan dan praznovanja. Neki od najčešćih primera koji nemaju „letnju“ ili „zimsku“ varijantu:

- Aranđelovdan (21. novembar) – samo jedan datum

- Đurđevdan (6. maj) – iako postoji Đurđic (16. novembar), taj dan se ne slavi kao „letnji Đurđevdan“, već kao poseban praznik

- Sveti Vasilije Ostroški – 12. maj

- Sveti Luka – 31. oktobar

- Sveti Ilija – 2. avgust

Kod ovih svetitelja nije došlo do prenosa moštiju ili ponovnog uspostavljanja kulta, pa se praznuju samo jednom.

Da li su „dve slave“ greška? I šta ako neko slavi „letnjeg“ sveca?

U narodu se često kaže: „Ko je uzeo da slavi 22. maja – neće mu valjati“. Ovo je narodno sujeverje koje crkva ne potvrđuje. Iako se najčešće slavi zimski Sveti Nikola, ništa ne sprečava da neko uzme za svoju slavu dan prenosa moštiju – ako za to postoji porodični ili lični razlog.

U crkvenom kalendaru, oba praznika su jednako priznata i svetla. Jedina razlika je kako ih doživljava i prenosi narodna praksa.

Slava nije datum – već sećanje, zavet i duh

Na današnji dan, dok se tiho obeležava letnji Sveti Nikola, vredi se podsetiti da krsna slava nije stvar sezone, već zaveta i poštovanja.

Neke slave su postale „masovne“, dok su druge zadržale skromnost – ali sve su jednako važne u liturgijskoj i porodičnoj tradiciji.