Збирка је посвећена месечном циклусу код жена као својеврсној манифестацији снаге и подељена је у четири дела. Први тематизује деградацију женске моћи (менструација проглашена за слабост), други побуну и злоупотребу моћи (црномагијска употреба крви), трећи трпљење освете због неразумевања моћи (бумеранг злоупотребе) и четврти уравнотеживање мудрости и моћи, објаснила је Маријана Чанак, ауторка која је пажњу шире књижевне јавности највише привукла прошле године, када јој је књига „Клара, Клариса“ (Булевар букс, 2022) ушла у најужи избор за НИН-ову награду. Био је то њен деби роман, иако већ дуго пише и објављује приче. Паралелно са издањем „Пут од црвене цигле“, из штампе је изашло и друго, проширено издање претходне збирке прича Маријане Чанак, "Праматере" (Булевар букс, 2023), у којој истражује, као што име каже, трансгенерацијско наслеђе, како преткиње живе у данашњим женама.
„Пут од црвене цигле“, напамет говорећи, неодољиво подсећа на пут од жуте цигле, бар мене, на Баумовог „Чаробњака из Оза“. Има ли сличности, или је она случајна?
- На плану звучања сличност је очигледна и намерна, у значењском смислу је нема. Збирка „Пут од црвене цигле“ добила је назив по једној од прича која се поиграва путописним елементима и чија структура настаје укрштањем мапе јунакињиних путовања с њеним менструалним календаром. Та прича је награђена на Регионалном конкурсу „Спасимо путопис“ 2021. који организује Клуб путника. Испоставило се да је снага женског принципа, односно менструација као њен видљиви израз, моја нова опсесивна тема. Могло би се рећи да је „пут од црвене цигле“ еуфемизам за менструацију, иако филозофска позадина целокупне збирке настоји да еуфемизме те врсте одбаци као сувишне.
Пут од жуте цигле води до Смарагдног града. Где води ваш пут, ваша боја цигле, односно најновија књига прича?
- Води ка разумевању снаге, ка њеном сједињавању с мудрошћу, јер дар којим не умемо да управљамо почне да управља нама или деструктивно хара унаоколо. Збирка је подељена у четири циклуса, као што менструални циклус има четири фазе, па свака жена током једног месеца проживи четири годишња доба. Циклуси тематизују деградацију женске снаге (менструација је проглашена за слабост), побуну и злоупотребу моћи (црномагијска употреба крви), трпљење освете због неразумевања моћи (бумеранг злоупотребе), уравнотеживање мудрости и моћи. Сваки циклус састоји се од четири приче, што значи да је у збирци укупно 16 прича, а 16 је број мудрости. Мудрост није питање интелекта, него унутрашње спознаје. Линеарни ум не може разумети да жена сваког месеца крвари без умирања, нити може појмити неизмерну снагу иза тога. „Ментал“ негира све што не може да контролише, стога табуизира менструацију и проглашава је извором срама. „Пут од црвене цигле“ води кроз све те заблуде и замке, ка исконском поштовању виталне снаге иза свега што постоји.
Баш сам недавно у Суботици, где сте рођени, гледао представу „Прадевојчица“, додуше из Зрењанина, по истоименом роману Десанке Максимовић која, између осталог, говори и о важности жене у људском друштву, па и поретку природе. Ви сте написали збрику прича „Праматере“. Можете ли представити мало шта је била идеја тог дела?
- „Праматере“ тематизују утицај предака на наш живот: колико нас подржавају, а колико нам краду време за своје неостварене визије? Од предака не наслеђујемо само физичке карактеристике, него и емотивне пакете, уверења, дугове, добру или лошу срећу, недосањане снове... Да није њих, не би било ни нас. С друге стране, део тог наслеђа угњетава нашу суштину. „Праматере“ истражују могућност да се унутар себе измири 256 предачких гласова од којих смо сачињени. Као што је менструални календар био предложак за „Пут од црвене цигле“, тако је предачко стабло било предложак за писање „Праматера“. Радује ме што је паралелно с новом збирком из штампе изашло и проширено издање „Праматера“ у издању „Булевар букс“-а.
Кад сам већ споменуо ваш родни град Суботицу, коју јако волим не само онако, туристички, шта мислите колико нас и на који начин обликују места попут родних градова, или оних где путујемо, студирамо, радимо? Која су то за вас најважнија?
- Утицај простора је неоспоран, било да смо тога свесни или не, простор памти све што се на њему одигравало, саопштава нам те приче или нас призива у њих. Често у својој прози преносим оно што ми „испричају“ остаци неке грађевине, зидови, капије, фонтане, запуштене жардињере. Све око нас врви од неиспричаних прича. Зашто се на одређеним локацијама понавља исти сценарио са различитим играчима? Због наратива који је уграђен у тај простор, па своје становнике увлачи у унапред задате улоге и проигравање прошлости. То ће се понављати док год прича не буде испричана с катарзичним дејством и с недвосмисленом тачком на крају.
Не могу да не споменем роман „Клара, Клариса“ који је прошле године био у најужем избору за НИН-ову награду, али ни чињеницу да ви пишете и објављујете већ преко 20 година. Шта је требало да се деси, шта сте то написали да дођете у жижу јавности, а шта се све са вама као списатељицом дешавало у међувремену?
- Између моје прве књиге, која почива у Матици српској, и првог издања „Праматера“, које су удруженим снагама убили корона и „Зенит букс“, један рукопис сам спалила по Кишовом моделу аутоцензуре. Док „Праматере“ обједињује идеја трагања за сопством под мрежом предачких односа и породичне историје, роман „Клара, Клариса“ усмерен је на односе које јунакиња изграђује у свом актуелном времену. Социјализација је неизбежно, али и ризично поље, јер се у сваком односу потенцијално можемо изгубити, или открити заборављени део себе. Централно питање романа и његове јунакиње Кларе је: „Како да останем доследна себи, а да се притом не отуђим од света?“ Уједно је то и питање поетике: „Како писати аутентичним стилом, а не упасти у замку херметичног језика?“ Пре 20 година наивно сам мислила да треба писати павићевским језиком или никако. Још наивније сам мислила да је квалитет рукописа фактор који је пресудан за живот књиге. Није. Требало је доћи до издавача који од књига не прави мртворођенчад за свој подрум. Претходно је требало написати роман, јер данас све друго тешко може стећи статус књиге. Да би се писало, прво је требало живети. Бавити се егзистенцијом; радити макар шта за новац и красти време за писање. Требало је бити луд, па не одустати од писања. Схватити да би то било одустајање од себе. Најзад, требало је имати среће.
Игор Бурић
