Тиме је, осим што је позната у свету позоришта, потврдила закључак жирија да је свестрана попут Михиза. Сташа Бајац поред драмског и сценаристичког стваралаштва, ради још и као прозна ауторка, драматуршкиња, а објаснила је и шта то значи бити скрипт докторка. Свестраност јој није једина врлина, јер Сташа Бајац је веома актуелна и ангажована на пољу разумевања живота младих и уопште нових генерација у контексту још једног времена које је искочило из зглоба.
Ко још није чуо за њу, а занима га, нека погледа филмове „Влажност“ Николе Љуце или „Асиметрија“ Маше Нешковић. Љубитељи серија можда познају њен рад кроз ТВ епизоде „Групе“, Државног службеника“ или „Жигосаних у рекету“, а они који више воле позориште могли су да виде сјајну представу „Реконструкција“ у Српском народном позоришту, један од првих афирмисаних радова Сташе Бајац, за којим су уследиле и представе „Овај ће бити другачији“ и „Ова ће бити иста“ у Атељеу 212.
Ето, баш ми је занимљиво што нас је повод за разговор – Михизова награда - затекао пред снимање вашег новог филма. О ком филму се ради, шта нас то ново од вас чека, коју улогу играте у њему, тако да се изразим?
- У питању је краткометражни играни филм “Мароко”, који сам писала и који управо режирам. После ФДУ-а сам завршила и филмску режију на Универзитету у Берлину, али сам се по повратку у Београд игром случаја углавном бавила документарном формом. Корона је развукла припрему овог филма на скоро четири године тако да је цела ауторска екипа јако узбуђена што се филм коначно снима. Главне улоге тумаче Ивана Вуковић и Милан Марић.
Веома ми је занимљиво то што је и Михиз подједнако свестрано примењивао свој дар за писање. Шта се за вас издваја у мору посла које се нуди за драматурге и да ли они бивају просто принуђени да се прихвате разних задатака, или има нека креативна жица у свему томе?
- Чудно је то море посла, некад научите боље да пливате, а некад вас прилично олупа о стене. Чини ми се да то много више зависи од нарави људи који стоје иза пројекта, него од квалитета самог материјала. Ја сам до пре коју годину много више радила те такозване разне задатке и чињеница је да се кроз то тренира занат, али се често и гули онај суптилни сензор за квалитет. Хиперпродукција прави људе који могу да испоруче нешто на време, али троши људе који могу да направе нешто што ће да траје.
У вашој биографији привукла ми је пажњу и једна одредница коју нисам сусретао раније – скрипт доктор. Наслућујем о чему се ради, али можете ли нам ви објаснити ту смерницу?
- Скрипт доктор је терапеут за сценарио. Он дијагностикује проблем и онда помогне аутору да сам пронађе решење. Звучи као нека поп културна измишљотина, али је заправо веома корисна метода за рад на сценарију и целом продукцијском пакету. Сценарио је специфична форма, јер није коначна, ви пишете нешто што нико неће читати, па је самим тим врло тешко претпоставити и замислити шта до публике допире. Такође, аутор се током рада на свом филму стално бави гомилом неких ствари које немају везе са самим текстом, па врло лако изгуби однос према материјалу. Скрипт докторинг се најчешће дешава у оквиру интернационалних маркета и важан аспект овога је и тестирање шта допире до људи који не познају локални контекст. Ја лично сам завршила једногодишњи тренинг за овај посао у оквиру Торино Филм Лаба, једне од најбољих платформи за развој пројеката.
Када је о позоришту реч, а Михизова награда првенствено се додељује за рад у том пољу, колико су вам битне драме које сте написали и на који начин радите на њима, за разлику од сценарија, на пример, који у вашем случају делују да имају мање простора за језичке експерименте, у књижевном смислу?
- С једне стране сте тачно наслутили шта ме вуче ка писању за сцену, али с друге ја ипак увек пишем за публику. Позориште које ја волим да гледам је безобразно, али комерцијално, савремено, али разумљиво. Мени је важан ангажман, и друштвени и емотивни, а најсрећнија сам када се ове две ствари поклопе и дешавају истовремено, и на сцени и у публици. Ја се не носим мишљу да сам позицију на сцени освојила и да је публика кад уђе у салу моја, па имам права да је гушим, већ константно желим да правдам то што сам ту. То је неки интимни изазов, како писати драме које имају литерарну вредност, а људе држе на ивици седишта, заинтересоване и инволвиране. Мислим да у животу не бих писала нешто “за своју душу”.
Шта је по вама пресудно да се аутори издвоје од других по квалитету свог списатељског рада?
- Да буду довољно самоуверени да пишу оно што их заиста занима. Да не имитирају никог другог. Да се не боје да се избламирају. Да их није срамота онога што заиста мисле и осећају. Да пуно читају и гледају, а онда то оставе по страни. Да пишу оно што би волели да гледају. Све ово звучи много лакше него што јесте, а са друге стране, постане лакше кад се подсетите да је игра неодвојив део и позоришта и филма.
Ви сте сада, када је Михизова награда у питању, у друштву заиста изабраних драматурга и драматичара - Филипа Вујошевића, Тијане Грумић, Димитрија Коканова, Иве Брдар... А какав је осећај бити у овом друштву, у овој земљи, када је реч о позоришној продукцији?
- Осећај је диван, јер су ово људи чија имена ми маме осмех на лице. Драги људи, радознали, вредни, талентовани и потпуно предани позоришту. Оно што бих ипак желела више да видим јесу савремени домаћи текстови на великим сценама београдских позоришта. Из неког мени нејасног разлога се и даље најчешће смештају на мале сцене, чак и кад текст вапи за ширином и висином велике.
Игор Бурић
