JEZIKOMANIJA: Duple negacije

Za razliku od engleskog, gde se dvostruka negacija smatra greškom („I don’t know nothing”), u srpskom je pravilno reći: „Ne znam ništa“. Takva konstrukcija ne pojačava negaciju, već je čini potpunom i gramatički ispravnom.

Međutim, problem nastaje kada se ova zakonitost proširi i na mesta gde joj nije mesto. U govornom jeziku sve češće čujemo rečenice poput: „Neću ništa ne raditi” ili „Ne mogu nigde ne ići”. Ove konstrukcije na prvi pogled zvuče „pojačano”, ali u stvari stvaraju zabunu: da li govornik želi da kaže da neće raditi ništa ili da ipak neće izbeći rad?

Zašto dolazi do toga? Jedan od razloga je osećaj da jedna negacija „nije dovoljna”, pa se nesvesno dodaje još jedna, kako bi se poruka učinila jačom. 

Drugi razlog leži u uticaju brzog, neformalnog govora, u kome se pravila pojednostavljuju ili mešaju. Ipak, u standardnom jeziku važi jasno pravilo: negacija se slaže sa odričnim zamenicama (ništa, niko, nigde), ali se ne udvostručuje na glagolu bez potrebe. 

Dakle, pravilno je reći „Neću ništa raditi“, a ne „Neću ništa ne raditi“. U drugom slučaju dolazi do semantičkog sudara – dve negacije se ne „poništavaju“, već proizvode dvosmislenost.

Ovakve konstrukcije opstaju zato što ih sagovornici razumeju iz konteksta. Tolerancija prema „višku“ negacije postoji dok god poruka nije ozbiljno ugrožena. 
N. Mirković