ЈЕЗИКОМАНИЈА: Дупле негације
Дупле негације у српском језику нису само честа појава већ су део његове граматичке структуре.
За разлику од енглеског, где се двострука негација сматра грешком („I don’t know nothing”), у српском је правилно рећи: „Не знам ништа“. Таква конструкција не појачава негацију, већ је чини потпуном и граматички исправном.
Међутим, проблем настаје када се ова законитост прошири и на места где јој није место. У говорном језику све чешће чујемо реченице попут: „Нећу ништа не радити” или „Не могу нигде не ићи”. Ове конструкције на први поглед звуче „појачано”, али у ствари стварају забуну: да ли говорник жели да каже да неће радити ништа или да ипак неће избећи рад?
Зашто долази до тога? Један од разлога је осећај да једна негација „није довољна”, па се несвесно додаје још једна, како би се порука учинила јачом.
Други разлог лежи у утицају брзог, неформалног говора, у коме се правила поједностављују или мешају. Ипак, у стандардном језику важи јасно правило: негација се слаже са одричним заменицама (ништа, нико, нигде), али се не удвостручује на глаголу без потребе.
Дакле, правилно је рећи „Нећу ништа радити“, а не „Нећу ништа не радити“. У другом случају долази до семантичког судара – две негације се не „поништавају“, већ производе двосмисленост.
Овакве конструкције опстају зато што их саговорници разумеју из контекста. Толеранција према „вишку“ негације постоји док год порука није озбиљно угрожена.
Н. Мирковић
