REZON: Ključ za štrajk glađu drži Zagorka Dolovac

Opozicija i organizatori blokada uzdaju se da će im štrajk glađu Dijane Hrke pomoći da dođu na vlast. Je li štrajk glađu put i način? Nije! Ali svaki potez Dijane Hrke može se objasniti i razumeti. Ona ne gladuje iz obesti. Ona to radi u očajanju. Majka, čiji sin je stradao pod tonama betona i čelika, dok je čekao voz, ima suženu svest. Nju vodi tuga. I patnja. Ali, čime se vode oni koji je podržavaju u tome? 

Kad odu kući, i jedu topao obrok, razmišljaju li o tome kako se ona oseća? Kad svrate u piceriju padne li im na um, da su do malopre podržavali jednu tužnu ženu u njenoj odluci da se, na štetu svog zdravlja, odrekne hrane? Postoji li mogućnost da u dnu svog razuma dođu na ideju da se vrate u njen šator i na kolenima je preklinju da promeni svoju odluku? Šta ih sprečava da uzmu mobilni telefon, da javno, na svim društvenim mrežama i profilima, sa kojih pozivaju na „pumpanje”, objave post kojim Dijanu Hrku mole da prekine štrajk glađu? 

Opet, mogu da razumem studente i đake, mladi su. Njih vode emocije, a ne razum. Ali, ne razumem odrasle ljude, političare i intelektualce koji tužnu ženu koriste kao politički alat. Kao sredstvo koje treba da nadomesti politički program koji nemaju. 

Pomažu li joj oni da ugrozi svoj život? Podstiču li je da bude žrtva? Guraju li je svesno ka smrti, samo da bi dobili izgovor za novi krug blokada? Za nastavak ulične revolucije? Kad se situacija analizira sa adekvatnom količinom pažnje i intelektualnog poštenja takav zaključak ne izgleda kao preteran, i nemoguć. 

Ima li Hrka prava da bude besna i nezadovoljna? Ima! Ali ključ za odgovor na pitanje ko je odgovoran za smrt njenog sina, ne nalazi se ni u Skupštini Srbije, ni u Vladi, ni kod predsednika Srbije. Zagorka Dolovac, vrhovna tužiteljka, i nadležne sudije drže ključeve istine! 

Pravosuđu niko ne treba da veruje. Postoje mnogobrojni dokazi da je pravosuđe od 2000. godine učinilo sve da omogući nezapamćenu pljačku i uništavanje države. Pravosuđe je odgovorno što nikada nije utvrđeno ko je politički naručilac, organizator i inicijator atentata na Zorana Đinđića. Što nije ustanovljeno ko je Darku Šariću omogućio da od 2000. do 2010. nesmetano trguje drogom, i novac od prodaje narkotika ulaže u privatizaciju hotela i poljoprivrednih dobara. 

Mogu da razumem studente i đake, mladi su. Njih vode emocije, a ne razum. Ali, ne razumem odrasle ljude, političare i intelektualce koji tužnu ženu koriste kao politički alat. Kao sredstvo koje treba da nadomesti politički program koji nemaju. Pomažu li joj oni da ugrozi svoj život? Podstiču li je da bude žrtva?

Isto tako, nikada nismo saznali ko je i zašto ubio vojnike na Topčideru? Niko nije utvrdio kako je moguće da Koštunica i Tadić nisu znali da će Kosovo proglasiti nezavisnost, niti je pokrenuo postupak protiv njih? Tužioci su ćutali i kada je NIS prodat za samo 400 miliona evra. Zašto niko od njih nije zatražio finansijsko vešatačenje kolika je stvarna vrednost NIS-a, i onda, ako su tačni podaci da je NIS, sa tržištem vredeo 10 puta više, pokrenuli krivični postupak za, kako bi policija rekla „nanošenje štete državnom budžetu”. 

Našao sam u svojoj arhivi tekst o požaru u diskoteci „Kontrast”. Bili smo tada na licu mesta. Pratili smo slučaj, iz dana u dan. Izveštavali smo i o tome da je sud odbacio krivične prijave protiv nadležnih inspekcija i institucija, koje su odobrile rad diskoteke, u kojoj je stradalo šest mladih ljudi. Tužilaštvo i sud nikad nisu dali odgovore da li je tačno da diskoteka nije imala dozvolu za rad? Ako nije, na koji način je mogla da radi? Ako jeste, ko je izdao dozvolu za rad, a elektroinstalacije nisu bile adekvatno projektovane i urađene? 

Svojim neradom sudije i tužioci su omogućili da iz pokrajinskog budžeta, od 2000. do 2016, nekažnjeno nestane više od 64 milijarde dinara. Da se Kamenica 2 gradi sedam godina, kao Skadar na Bojani, da se cena poveća za 19 miliona evra, a da Vojvođani umiru, jer nemaju gde da se leče. 

To isto pravosuđe oslobodilo je jednog bivšeg ministra, člana Demokratske stranke, koji je u korupcinaškom poslu sa slovenačkim Nuba investom, oštetio budžet za više miliona evra, omogućivši im da bez tendera i procedura postavljaju optičke kablova uz magistralne i regionalne puteve. 

Iste sudije i tužioci, koji traljavo vode postupak za tragediju na Železničkoj stanici, oslobodile su još jednog ministra Demokratske stranke. On je bio okrivljen da je kao ministar poljoprivrede bio umešan u mahinacije sa subvencijama za veštačko đubrivo, koje su umesto kod malih ratara, završile kod tajkuna bliskih tadašnjoj vlasti. To pravosuđe je u reformi 2009. godine pretvoreno u specijalnu jedinicu za zaštitu političara iz tadašnje vlasti. To pravosuđe je od 2023. postalo potpuno nezavisno. Niko ga ne kontroliše. Ti tužioci i te sudije nisu uradili svoj posao za pad nadstrešnice.

Ovaj tekst nije odbrana vlasti, on je optužnica protiv pravosuđa. I protiv političara i njihovih inspicijenata iz inostranstva koji ih podstiču da svoj politički uspeh traže preko patnje unesrećene žene. 

Piše: Milorad Bojović           

Autor je stručnjak za odnose s javnošću