BICIKLOM KROZ VOJVODINU: VIŠNJIĆEVO (2) Od tihih ulica do narodnog eposa, selo koje je očuvalo duh Filipa Višnjića
Osnovna škola u Višnjićevu nosi naziv po slavnom meštaninu. Filip Višnjić (1767-1834) je bio jedan od najpoznatijih srpskih guslara i tvoraca srpskih narodnih pesama. Rođen na Majevici, u selu Gornja Trnova, kod Ugljevika.
Oslepevši od velikih boginja još kao dete, Višnjić je postao profesionalni pevač. S guslama u rukama je putovao po čitavom Bosanskom pašaluku, pa i dalje, sve do Skadra. Po selima i na manastirskim saborima pevao je Srbima, a prolazeći kroz gradove pevao je na dvorovima turskih prvaka. Dve publike tražile su različite pesme tako da je Višnjić imao dva različita repertoara, jedan za svoje hrišćanske a drugi za muslimanske slušaoce.
Bio je iz bogate porodice Vilića. Otac mu je rano umro. Preudavši se u selo Međaše, majka je četvorogodišnjeg sina odvela sa sobom. Po njenom nadimku - Višnja - Filip će dobiti prezime.
U osmoj godini Filip Višnjić je preležao boginje koje su mu ostavile ožiljke na licu i oduzele vid. 1787. Viliće je zadesila nesreća. Svrativši njihovoj kući, nekakvi Turci nasilno udare na čast jedne žene, lepe Đurđije. Da se osvete za povredu časti, Vilići jednog Turčina poseku, a drugog obese pred kućom, o šljivu ularom s njegova konja. Kazna ih je ubrzo stigla. Svi odrasli muškarci, tri strica i jedan stričević, bili su odvedeni u Zvornik i ubijeni. Porodici su oduzeli carsko pravo i ime Vilića se skoro zatrlo.
Na starome ognjištu više nije bilo hleba za Filipa, a ni na novome jer mu je tih godina umrla i majka. Naučivši da svira u gusle, mladić je napustio Međaše, potucajući se drumovima i pesmom proseći hleb. Putovao je godinama obišavši Bosanski pašaluk, Hercegovinu, došao do Skadra. U selima i oko manastira pevao je hrišćanskoj raji, a svraćao je i na dvorove muslimanskih prvaka koji su ga primali s poštovanjem.
Pored toga što je bio interpretator starih junačkih pesama, Filip Višnjić je bio i tvorac novih. Između ostalih njegovih pesama, ističu se: “Smrt Kraljevića Marka”, jedna od najboljih pesama o najpopularnijem junaku srpskog eposa; dve pesme hagiografskog karaktera, o Svetom Savi; hajdučka pesma o megdanu Baje Pivljanina i bega Ljubovića; 13 pesama o Prvom srpskom ustanku. 13 pesama „iz Karađorđina vremena“, koje zajedno s još nekoliko manje značajnih pesama od drugih pevača, čine poslednji, ustanički ciklus srpskog narodnog eposa.
Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Filip Višnjić je prešao u Srem i nastanio se u selu Grk, današnjem Višnjićevu. U ovom selu je živeo na sličan način kao i pre ustanka, ali u sasvim drugačijim prilikama; išao je po selima i gradovima širom Srema, Slavonije, Bačke, Banata, pevajući pesme. Ali sada je njegov repertoar bio sasvim različit. U njemu su glavno mesto zauzimale pesme o srpskoj buni koje je sam ispevao.
Fudbaleri sami izdržavali klub
Sa desne strane Bosuta nalazi se i teren FK Hajduk koji je osnovan 1925. Klub se takmičio u Vojvođanskoj ligi u vreme dok su mu sponzor bile “Vojvodina šume”.
Posle raskida ugovora o sponzorstvu klub je ispao u niži rang, Sremsku ligu, u kojoj se takmičio duži niz godina i samostalno održavao od toga što su sami igrači donirali pare za klub.
2007. ispao je iz Sremske lige i takmičio se u Opštinskoj ligi Šid (OFL Šid), gde je već naredne godine završio kao prvoplasirani na tabeli bez poraza i povratio status Sremskoligaša (PFL Sremska Mitrovica). Od 2022. ponovo je u Sremkoj Ligi gde se trenutno nalazi na 8. mestu, na sredini tabele.
U manastiru Šišatovac 1815. se našao sa Vukom Karadžićem koji je zapisao njegovih sedamnaest pesama, četiri stare i trinaest novih, ustaničkih. U Šišatovcu je i kasnije Filip Višnjić često bivao gost kod tadašnjeg vodećeg srpskog pesnika Lukijana Mušickog. Tim susretima srpskog Homera i srpskog Horacija dugujemo nekoliko podataka o Višnjićevom životu i načinu rada. Mušickom je ispričao kako je stvarao pesme: pitao je ratnike, kada su se vraćali s bojišta, ko je predvodio, gde su se tukli, ko je poginuo, protiv koga su išli itd.
Na seoskom groblju pored spomenika Filipu Višnjiću pražnju mi privlači još jedan koji opominje da Bosut osim što je lep zna da bude i opasan. Roditelji Jela i Ratko na grobu od crnog mermera oplakuju 15-godišnjeg dečaka Milovana Marinkovića koji se 1985. utopio u ovoj reci.
Odlučujem se da do Sremske Rače, sledećeg sela na mojoj današnjoj ruti dođem kraćim putem, kroz Bosutsku šumu. Prelazim most na Bosutu i nailazim na Železničku stanicu Višnjićevo koja je napuštena 2006. kao i ostale na tada ugašenoj pruzi Bijeljina-Šid. Unutrašnjost je ruinirana i puna smeća a u jednom ćošku nalazi se i poveći bunt starih brojeva “Burde” čiji je fan očigledno bila žena šefa stanice. Nedaleko od stanice mirno je travu paslo stado ovaca.
Robert Čoban
