БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ВИШЊИЋЕВО (2) Од тихих улица до народног епоса, село које је очувало дух Филипа Вишњића

Ослепевши од великих богиња још као дете, Вишњић је постао професионални певач. С гуслама у рукама је путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. По селима и на манастирским саборима певао је Србима, а пролазећи кроз градове певао је на дворовима турских првака. Две публике тражиле су различите песме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. 

Био је из богате породице Вилића. Отац му је рано умро. Преудавши се у село Међаше, мајка је четворогодишњег сина одвела са собом. По њеном надимку - Вишња - Филип ће добити презиме.

У осмој години Филип Вишњић је прележао богиње које су му оставиле ожиљке на лицу и одузеле вид. 1787. Вилиће је задесила несрећа. Свративши њиховој кући, некакви Турци насилно ударе на част једне жене, лепе Ђурђије. Да се освете за повреду части, Вилићи једног Турчина посеку, а другог обесе пред кућом, о шљиву уларом с његова коња. Казна их је убрзо стигла. Сви одрасли мушкарци, три стрица и један стричевић, били су одведени у Зворник и убијени. Породици су одузели царско право и име Вилића се скоро затрло.

На староме огњишту више није било хлеба за Филипа, а ни на новоме јер му је тих година умрла и мајка. Научивши да свира у гусле, младић је напустио Међаше, потуцајући се друмовима и песмом просећи хлеб. Путовао је годинама обишавши Босански пашалук, Херцеговину, дошао до Скадра. У селима и око манастира певао је хришћанској раји, а свраћао је и на дворове муслиманских првака који су га примали с поштовањем.

Поред тога што је био интерпретатор старих јуначких песама, Филип Вишњић је био и творац нових. Између осталих његових песама, истичу се: “Смрт Краљевића Марка”, једна од најбољих песама о најпопуларнијем јунаку српског епоса; две песме хагиографског карактера, о Светом Сави; хајдучка песма о мегдану Баје Пивљанина и бега Љубовића; 13 песама о Првом српском устанку. 13 песама „из Карађорђина времена“, које заједно с још неколико мање значајних песама од других певача, чине последњи, устанички циклус српског народног епоса. 

После пропасти Првог српског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грк, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живео на сличан начин као и пре устанка, али у сасвим другачијим приликама; ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, певајући песме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале песме о српској буни које је сам испевао.

У манастиру Шишатовац 1815. се нашао са Вуком Караџићем који је записао његових седамнаест песама, четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је и касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег српског песника Лукијана Мушицког. Тим сусретима српског Хомера и српског Хорација дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада. Мушицком је испричао како је стварао песме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли итд.

На сеоском гробљу поред споменика Филипу Вишњићу пражњу ми привлачи још један који опомиње да Босут осим што је леп зна да буде и опасан. Родитељи Јела и Ратко на гробу од црног мермера оплакују 15-годишњег дечака Милована Маринковића који се 1985. утопио у овој реци.

Одлучујем се да до Сремске Раче, следећег села на мојој данашњој рути дођем краћим путем, кроз Босутску шуму. Прелазим мост на Босуту и наилазим на Железничку станицу Вишњићево која је напуштена 2006. као и остале на тада угашеној прузи Бијељина-Шид. Унутрашњост је руинирана и пуна смећа а у једном ћошку налази се и повећи бунт старих бројева “Бурде” чији је фан очигледно била жена шефа станице. Недалеко од станице мирно је траву пасло стадо оваца.

Роберт Чобан