БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ - Адашевци: На аветињској прузи Бијељина–Шид процветао багрем бели
Тог сунчаног јутра бициклистичку туру започео сам на Железничкој станици у Шиду где сам са својим двоточкашем сишао са воза.
Након тога сам до Сремске Раче пратио трасу пруге Шид - Бијељина која је угашена пре 20 година. Сем станице у Шиду, која је у функцији због саобраћаја ка Београду, све остале на том путу - Адашевци, Моровић, Вишњићево и Сремска Рача запуштене су, пуне смећа, у некима су остављени делови намештаја, мапе, сигнализација а у једној чак и цео (закључани) сеф!
Пруга је грађена у две етапе: део од Шида до Сремске Раче, у дужини од 22 километра, завршен је 1912. од стране Аустроугарске а пуштен у саобраћај 22. октобра исте године, док је део од Сремске Раче до Бијељине, у дужини од 22,5 километара, саграђен у ФНРЈ 1950. и пуштен у саобраћај 10. јула исте године. Путници су прво путовали “ћиром” да би касније током шездесетих били уведени шинобуси. Последњи је овде прошао у јуну 2005.
Станица у Шиду је некада, док су из Београда ишли возови за Загреб, била транзитна. Данас је то последња станица на траси од Београда ка западу. Наш “крај света”. Занимљиво да је једна слична “бочна” пруга у Срему остала у животу. Наиме, железничка веза између Руме и Шапца преживела је све “сече” од краја седамседетих када је почело укидање појединих железничких праваца у Војводини, до последње из 2022. када је одлучено да се демонтира чак 435 км пруга на 15 железничких праваца у Војводини.
Из Руме можете да стигнете возом у Шабац, постоје пет полазака дневно у оба правца (викендом један мање) а станице на тој траси - Буђановци, Никинци, Платичево и Кленак су у функцији али запушене и наружене исто као ове на аветињског прузи Бијељина - Шид.
Поменута станица у Шиду је у солидном стању мада и на ћириличном и на латиничном натпису са именом на фасади фали по једно слово -Ш*д- *ид,тако да изгледа као неки ребус или анаграм.
На станици табла која сведочи дешавањима са краја Другог светског рата: “У одлучним борбама за Шид 18. јануара 1945. године јужно од Железничке станице Шид у рејону Утрине-Бармаг погунуо је народни херој Миладин Зорић Гарача, командант 2. чете 2. батаљона 3. Крајишке бригаде 1. Пролетерске бригаде”.
Уређеном пешачко-бициклистичком стазом, што није тако честа појава у Срему, стижем у Адашевце. Овдашња Железничка станица је напуштена, на фасади више нема ни натписа са именом села. Пруга се тек назире испод светлозелене траве. Поред станице је вага за мерење. Улазим у станичну зграду у којој су очигледно све донедавно боравили мигранти - разбацан намештај, делови гардеробе, посуђа... На прузи испред изникло и процветало дрво багрема.
Гробљем у селу доминирају велики бели споменик мештанима Адашеваца погинулим на пробоју Сремског фронта као и капела породице Ратковић. Испред Основне школе “Вук Караџић” лепо уређени спортски терени, табла испред њих открива да су их реновирали заједничким средствима Влада Јапана и УНДП у склопу пројекта “Развој виталности локалних заједница кроз превазилажење мигрантске кризе”. Наиме, у време највећег мигрантског таласа на тзв. Балканској рути, Адашевци и околна села били су под највећим ударом великог броја невољника који су бежећи од рата, тортуре и немаштине преко наше земље ишли ка Западној Европи.
Ту у дворишту школе је још један велики споменик, обелиска са звездом петокраком на врху, у спомен мештанима погинулим у НОБ-у. Испред споменика две бисте - Ерић Бранко Кенга и Милошевић Цветин Змај, обојица погинули 1942. Иначе, Адашевачка школа спада међу најстарије у Срему. Према неким подацима, отворена је још 1733. док је прва школска зграда подигнута 1777.
У центру села налази се и православна црква која је уједно и једини верски објекат у селу. Наиме, од 1.566 мештана колико их је било на попису 2022. чак 95% њих су Срби. Од 1948. до пописа 2011. број становника се кретао између 2.000 и 2.500 а тек у протеклих десет година забележен је већи пад па је село за само једну деценију изгубило 25% житеља. Вероватно због тога у селу има доста старих и напуштених кућа.
Славна историја ФК Граничар 1924.
Фудбалски клуб Граничар 1924. основан је одмах након формирања првих клубова у Шиду, Сремској Митровици и Илоку. Због непостојања редовних такмичења, клуб је у годинама пред Други светски рат одигравао углавном пријатељске утакмице са суседним клубовима. Велику улогу у формирању, као и бригу о клубу водио је Војин Рајшић. Одмах по завршетку Другог светског рата, у којем је велики број фудбалера из овог клуба учествовало на страни НОБ-а, спадао је у ред најуспешнијих фудбалских клубова са подручја општине Шид. Велики број талентованих играча који су поникли у Граничару касније је наступао за бројне познате фудбалске клубове са простора некадашње Југославије. Године 2009. приведена је крају изградња стадиона у Адашевцима, димензија 110 дужине и 65 метара ширине, који тренутно представља један од најлепших и најфункционалнијих спортских објеката овакве намене у Срему.
Испред цркве се налази велики камени крст. Данашњи храм посвећен је преносу мошти Светог Николе, његова градња је почела крајем 18. века а завршен је у периоду од 1813. до 1814. године Црква је рушена током Другог светског рата и потпуно демолирана. Била је ван употребе готово до седамдесетих година двадесетог века. После чега су се стекли минимални услови за верске службе. Млади парох Лазар Павић родом из суседног Моровића љубазно ми је показао ми цркву и испричао детаље њене бурне историје.
Поред пресахле чесме која се налази пред његовом кућом на излазу из села према Моровићу, док сам доручковао друштво ми је правио старији мештанин Адашеваца који је скоро цео радни век провео у Аустрији. Каже - деца су тамо, унуци и прауници, не намерава нико да се врати. Жена му је умрла пре две године, он иде у Аустрију код доктора и у разне бање и на рехабилитације које му плаћа аустријско пензионо осигурање.