БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: МОРОВИЋ (3) Авионско крило као сећање на партизански аеродром из 1944.

Након смрти цара Фрање Јосипа 1916. и доласка на власт цара Карла осећа се нагло слабљење царевине, а војници масовно беже са својих дужности и ствара се тзв. „зелени кадар” који пљачка државну имовину и транспорт.

Дана 21. октобра 1918. донета је резолуција о безусловном прикључењу Војводине Србији, а састанку су присуствовали и представници Срема. Моровић између два рата припада срезу Шид и 1921. има 2.215 становника. Основни извор егзистенције становништва је сточарство, најчешће номадско. У шумама се гаје свиње расе “црна мангулица”. Сезонским откупом и сечом шума нарочито су се бавила предузећа из Словеније, па је у Моровићу било и по 1.000 и више радника из тих крајева. Као и данас, и тада су шуме биле богате различитим врстама дивљачи, па је развијено ловство, а реке Босут и Студва, богате рибом, омогућавале су и развој риболова. 

У априлу 1941. усташе преузимају власт у Моровићу, а у наредним данима Немци, на предлог усташа, одводе из Моровића 123 лица у логоре и заробљеништво. У пролеће 1942. ухапшено је и одведено у Јасеновац 153 лица. У августу исте године усташе одводе у јасеновачки логор још 48 лица.

У јесен 1943. ухапшено је и отерано у земунски логор или одмах стрељано у Моровићу још 39 људи.

У септембру 1943. у великом пожару у Моровићу је изгорело скоро пола села. У новембру исте године поново су га палиле усташе. Марта 1944. у тзв. “фесарошкој офанзиви” запаљено је и изгорело све што је до тада остало. 13. СС “Ханџар дивизија” је клала и убијала мештане Моровића. а многи становници беже у шуме. Током рата, партизанским јединицама се придружило 69 становника Моровића.

Врховни штаб Војводине доноси одлуку о ликвидирању усташког упоришта у Моровићу. Огорчене борбе почињу 4. фебруара 1944. и трају два дана, после којих је Моровић ослобођен. Моровић постаје стално средиште 4. и 2. Сремског одреда. За време пробоја Сремског фронта, у Моровићу су смештене болнице и остале позадинске јединице, а многи борци из целе Југославије сахрањени су у заједничкој гробници на сеоском гробљу. 

На драматичне догађаје из Другог светског рата подсећа неколико споменика у селу и његовој близини. У центру се налази спомен-табла из 1951. са именима 25 партизана из села погинулих у НОБ.

У послератној обнови, у Моровићу је требало сваку стамбену зграду обновити или саградити нову. Тада је изграђен нови Дом културе, нова школа, више једноспратних и двоспратних стамбених зграда. Извршена је електрификација места. Изграђен је водовод. Све улице су асфалтиране. Направљена је аутоматска електронска централа. Саграђена је нова самоуслуга и нова амбуланта. А све то углавном из самодоприноса уз помоћ друштвених предузећа у месту... 

„Срна” и „Кошута” још памте друга Тита

Недалеко од ауто-пута Београд-Загреб, 2,5 км од граничног прелаза Батровци, у срцу столетне храстове шуме налази се Војна установа Моровић са две аутентичне виле “Срна” и “Кошута”.

Вила „Кошута“ има лепо уређене апартмане, двокреветне собе и ресторан. Иако се види да објекат памти и боље дане, у ресторану виле “Кошута” можете пробати специјалитете од дивљачи, а уколико вас не опије ваздух (или нешто јаче!) и издржите до касних сати, из потаје можете посматрати јелене који посећују хранилишта постављена у непосредној близини.

Посебан ексклузивитет предствља вила „Срна“ која је резиденцијални објекат грађен за бившег председника Тита, са билијар салом, два луксузна апартмана и две двокреветне собе, великом салом са камином, кухињом и трпезаријом. Амбијент је оплемењен вредним ловачким трофејима из богатог моровићког ловишта…

На путу до Војне установе Моровић пролазите поред авионског крила које представља споменик на месту где је на крају Другог светског рата био партизански аеродром који су користили савезнички авиони за доношење помоћи јединицама НОП-а.

Пражњу ми привлачи табла Спомен забавишта “Босутски одред” на којој се налази рељеф са ликом чувеног курира Јовице којег је овековечио Ђорђе Андрејевић Кун па је постао графички симбол омладине у НОБ-у - дечак са превеликим шињелом и чизмама и озбиљним изразом лица. Иначе, чувени курир Јовица је заправо Јован Толимир који после рата није “наплатио” своје партизанске заслуге усељењем у вилу на Дедињу него је наставио да се бави пољопривредном у родном селу Подоругле поред Мркоњић Града.

Број становника Моровића на попису 1948. био само 1.503, готово 700 мање него пре рата што је последица горепоменутих злочина над цивилима и одвођења у логоре. После тога број становника расте и креће се око 2.000 све до 2011. када почиње негов нагли суноврат. На попису 2022. у Моровићу има само 1.301 становник. 

У излогу једне продавнице стоји табло на којем испод натписа “Мали матуранти” стоје фотографије петоро малишана колико их је у генерацији 2023/2024. завршило вртић и уписало први разред Основне школе “Филип Вишњић” (до 2002. се звала “Босутски одред”). Основна школа има и своје испоставе у оближњем Вишњићеву и 20 километара удаљеној Јамени, најзабитијем селу Срема, “увученом” у тромеђу Србије, БиХ и Хрватске.

У Моровићу је пуно празних кућа а многе кафане и етно-села које видите на мапама и сајтовима туристичких организација - у стварности су одавно затворени…

Због близине ауто-пута и свега у овој репортажи побројаног (две реке, пет мостова, три цркве, богата историја, ловиште...) Моровић би могао да буде бисер војвођанског туризма али то на жалост сада није случај.