БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: БАЧКИ ЈАРАК Село се још сећа погибије петорице дечака који су 1952. пронашли бомбу

Новосадска улица у Бачком Јарку наставља се на Новосадску улицу у Темерину и тако чини најдужу улицу у Србији. У Војводини је и најшира улица у Србији - она у Карловчићу у Срему о којој сам на овом месту писао прошле године. Такође, у Војводини је и званично најлепша улица у Србији - Генерала Драпшина у Кикинди. Примећујем да су мађарска имена улица на двојезичним таблама на неким местима префарбана, негде је та фабра очишћена а негде није. У западном делу села налази се жалосним врбама окружени и лепо уређени рибњак "Језеро" на којем се када сам дошао управо одржавало такмичење пецароша. У једном шатору налазиле су се богате награде а крупна жена на самом улазу упозорила ме је да на пролазим ту бициклом како не бих ометао такмичаре којих, како вели, има 17 и дошли су из целе околине. На малом језерцету поред пецао је, очигледно ван конкуренције један предшколски дечак.

Настављам даље Железничком улицом чији назив указује да се на њеном крају налази станица или је ту бар некада била. Бачки Јарак нема пругу од 2016. када је укинут саобраћај на линији  Римски Шанчеви – Бачки Јарак – Темерин – Госпођинци – Жабаљ – Чуруг – Бачко Градиште – Бечеј у дужини од 55 километара. Поменута пруга отворена је 2. јула 1899. и била је у фунцији пуних 117 година. Са некадашње зграде Железничке станице скинут је натпис "Бачки Јарак", фасада је оронула а пруга је "покошена" само двадесетак метара испред објекта, лево и десно од тога - зарасла је у високи коров.

Ту су "зградица" и "млечар" али где је Коста Нађ?

У Новосадској улици са десне стране је и Етно-парк "Брвнара" који је ту да подсећа становнике Бачког Јарка на архитектуру завичаја њихових предака.

Реч је о јединственом музеју под отвореним небом у Војводини, који сведочи о народном градитељству крајишких Срба – колониста који су населили Бачки Јарак након Другог светског рата. Завичајна музејска збирка етнолошко-историјског карактера, настала је на основу иницијативе становника Бачког Јарка, колониста из Босанске Крајине Милета Марчета у чију част је десно од улаза у комплекс постављена и спомен плоча.

Објекат „Брвнара“ подигнут је 1978. уз материјалну помоћ месне заједнице Бачки Јарак и општина Темерин, Дрвар, Бања Лука и Босански Петровац. Стручну помоћ у реализацији пружили су: Војвођански музеј, Музеј Града Новог Сада, Музеј Босанске Крајине у Бања Луци и Покрајински завод за заштиту споменика културе у Новом Саду.

Поред „Брвнаре“ постављена су три оригинална објекта купљена на терену: „вајат са пенџером“ за младе брачне парове, „ајат“ или „млечар“ за држање и спремање млека и млечних производа и амбар за чување кукуруза.

Вајат у Бачком Јарку зову "зградица" што је његов назив и у старом крају. "Зградица" изложена у овом комплексу пренета је из села Доње Раткову у општини Кључ. Из истог села пренет је и амбар који мештани зову "курузана". У породичним задругама бригу о "млечару" водиле су жене које су се звале "планинке" или "мајарице". Оне су обављале све послове око млека и млечних производа. Планинка при томе није била само домаћица и радница - него и учитељица и васпитачица деце која их је учила радним навикама као и да поштују и слушају старије.

Сва три објекта су аутентична, донета из старог краја и у овом етно-кутку склопљена на потпуно исти начин – како је то раније било учињено. Наведени објекти су укомпоновани у простор тако да са главном зградом чине аутентичну амбијенталну целину крајишког дворишта са стамбеним и помоћним објектима. Нову сталну поставку у објекту „Брвнара“ реализовао је Музеј Војводине из Новог Сада 1999. На изложби су приказани оригинални музејски предмети, историјски документи и фото материјал, значајни за народну културу и историју Крајишника.

У дворишту се налазе и бисте Бранка Ћопића и Петра Кочића а ако је судити по мапи комплекса некада се ту налазила и биста народног хероја Косте Нађа.

У центру села се од 2015. налази споменик Гаврилу Принципу. Испод њега је мермерна табла на којој пише: "Спомен-плоча погинулим ђацима 1952. Марко Гајић, Драго Јосиповић, Војко Пајчин, Мишо Родић и Слободан Џепина". Од тројице старијих људи на клупи поред чуо сам детаље о трагичном догађају од пре 71 године. Како је свака већа кућа у селу имала озидану кишну канализацију њих је било потребно повремено читити. У једној од њих, у току Другог светског рата затекла се ручна граната коју су радници ископали заједно са песком.

Деца из првог разреда основне су се ту играла и једно од њих - активирало је гранату. Јохан Валрабенштајн који је тада имао 11 година ми је испричао како су се они, ученици старијих разреда спремали да иду у Темерин на неки слет када се зачула јака експозија а убрзо и вриска и кукњава по селу. Петоро седмогодишњака је погинуло а више њих је повређено. Неки од рањених још су међу живима.

Са друге стране Новосадске улице налази се зграда Месне заједнице пројектована као Општински дом и саграђена 1904. по нацрту Антона Динера а од 2021. проглашена је спомеником културе. Јавну функцију сачувала је до данас и у њој су смештене канцеларије Месне заједнице Бачки Јарак, Месне канцеларије Бачки Јарак, библиотека и свечана сала – читаоница. Недавно је Општина Темерин у њену санацију утрошила 8 милона динара, кров и фасада су потпуно обновљени.

Основна школа у селу носи име Славка Родића, народног хероја Југославије. Већина колониста који су населили Бачки Јарак дошли су из Дрвара, родног места Славка Родића. У дворишту школе налази се и спомен плоча у његову част на коју мештани сваког 11. маја када је Дан колонизације - полазу венце и цвеће. Школа у Бачком Јарку је основана давне 1787. од стране Немаца протестаната који су до 1945. чинили већинско становништво села а садашњи назив носи од 1959. Зграда у којој се школа налази саграђена је 1964.

Док се возим бициклом кроз село запажам нешто што сам видео у већој мери још само у Раткову. Наиме, на великом броју "швапских кућа" изнад капија остала су имена старих власника, оних који су их почетком 20. века и зидали. Међу њима су: Михаел Клеменс, Балтасар Ренер, Јакоб Ленхарт, Георг Хај, Јохан Хауг... Како је већина тих кућа свеже окречена, није реч о немару него о некој врсти поштовања нових власника према онима коју су ту живели пре њих.

На православном гробљу разумљиво, нема споменика старијих од 1946. када су колонисти из Босне дошли у Бачки Јарак. Моју пажњу привлачи гроб Здравка Мајкића рођеног у Босни 1939. који је 1972. страдао у Аустралији али је породица његове посмртне остатке вратила у нови завичај у Бачкој.

Изградња православне цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице започета је 1998. а завршена и освештана 2002. Подигнута је захваљујући многобројним донаторима, ктиторима, приложницима, предузећима, приватним предузетницима, локалној самоуправи и Месној заједници Бачки Јарак. Висина цркве је 35, дужина 25, а ширина 10 метара. Висина звоника је 30 метара и налази се са леве стране цркве. Црквена слава је Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина и обележава се 28. августа. Унутрашњост цркве је богато украшена фрескама а са десне стране налазе се и портрети ктитора храма који су приказани на платну окаченом на зид што се чини прикладнијим него да буду на фрескама као што је случај у неким другим богомољама.

Роберт Чобан