(Специјално за "Дневник")
Заслужиле су наше „лавице“ доживотну хвалу на рачун свега урађеног и проношења славе Србије широм Европе и света и ту не сме да буде поговора.
Људи из одбојкашког света знају да цене све што је урађено и заиста треба размислити да се неким девојкама, барем у њиховом родном месту, за живота подигне споменик јер оно чиме Србије може да се подичи у резултатском смислу наших одбојкашица, не могу ни много веће светске силе. На крају, не треба изоставити ни чињеницу да су управо ове девојке играма и резултатима учиниле одбојку најпопуларнијим женским спортом код нас, зато због броја клубова и велике базе можемо безбрижни да гледамо у будућност нашег спорта преко мреже.
Страшан низ
Сребро и бронза на Олимпијским играма (2016. и 2021. година), две везана злата на Светским првенствима (2018. и 2022. године) и једна бронза која је све покренула још 2006. године. Европска првенства су освојена у три наврата (2011, 2017. и 2019. године) уз три сребра и једну бронзу, сребро са Светског купа у Јапану 2015. године трасирало је пут на ОИ у Бразилу и прву медаљу, а поменућемо само још три бронзе из Гран прија, три злата и бронзу из Европске лиге, бронзу са Европских игара 2015. године и бронзу у Лиги нација прошле године.
На последњих седам Европских првенства, Србије је узела шест медаља (изузетак је само 2013. година када је заузето „слабо“ четврто место) и реално говорећи, мало смо се сви размазили јер смо навикли да се нижу одличја, а већ бронза се третира као неуспех.
Пре неколико дана је у Бриселу спуштена завеса на смотру најквалитетнијих одбојкашица Старог континента и Србија је поново била сребрна. У финалу, после велике борбе, Туркиње су биле срећније, никако боље, али знајући шта све наше девојке могу, можемо спокојно да тврдимо да ће се све вратити и то са каматом. Неки кажу да је могло боље, неки су отишли дотле и истакли сребро као неуспех, а само ћемо рећи да је Италија на крају остала без медаље.
Ривалство Србије и Турске, а неретко и Италије и Русије у врху континенталних оквира распламсало се у последњих 10 година. Још се сећамо Европског првенства 2019. године у Анкари када се пред 15.000 Турака певала химна „Боже правде“.
У поменутом финалу пре неколико дана, деловало је као да се игра у Анкари, са више од 9.000 Турака на трибинама и српским навијачима којих је било тек око 150, али и те како су се чули, посебно када је било 2:1 у сетовима за наше девојке.
Лепо је бити уз Србију
Због свега наведеног, заиста је лепо бити навијач одбојкашке репрезентације Србије, а та титула се профилисала у последњих неколико година. Одбојкашки савез Србије је оформио групу навијача, већином одбојкашких радника широм Србије, који организованим путовањима прате подухвате и подвиге обе наше сениорске репрезентације. Све налик на Пољску или Естонију који на сваком такмичењу. Ма где да је на свету, имају подршку са трибина. Овај концепт, увек је прожет путовањем и дружењем одбојкашких радника који никада нису штедели грла и дланове за наше играчице и играче, до сада се показао као сјајан и неретко су светски медији извештавали о некој групи навијача из Србије која је аутобусом превалила хиљаде километара.
Овако је почело
Организована група Навијача Србије која из године у годину мења састав, али не и број, активна је од 2017. године и Европског првенства за одбојкаше у Пољској када се ишло на грандиозно отварање шампионата на фудбалском стадиону у Варшави. Тада је Србија уписала максималну победу над домаћом Пољском и над 70.000 навијача на трибинама.
Уследило је Светско првенство у Италији (Бари, 2018. године), Европско првенство за даме у Турској (Анкара, 2019), Квалификације одбојкаша за Олимпијске игре у Токију (Берлин, 2020), па Светско првенство за сениоре прошле године у Пољској и ове године Брисел и Европско првенство за даме које су нам подариле још једно вредно одличје.
О помоћи и узвишеном осећању најбоље сведоче речи наших репрезентативки и репрезентативаца. Маја Огњеновић је пре неки дан похвалила групу која је превалила велики пут до Брисела и истакла да нема ништа лепше него када те бодре и ван граница наше земље. Наравно, није у питању само она, а на свим минулим шампионатима на којима су били Навијачи Србије, репрезентација је на крају уприличила дружење и сликање испред хале.
На ово Европско првенство, група је дошла заправо од четвртфинала па до краја. Пратили смо сви наше девојке од Чехиња, преко Холанђанки па до меча са Туркињама и мало нам је фалило овога пута да се српски барјак још једном подигне на врх победничког постоља. Свакако, није било лако. Ваљда организатор није рачунао на толики одзив Турака на финале иако их у Бриселу и околини има десетине хиљада, да не причамо у оближњој Немачкој. Овога пута су освојили злато, па није било инцидената, а готово сигурни би их било да се меч завршио победом Србије јер још нису зацељене ране из Анкаре од пре четири године.
До неког новог такмичења и неког новог успеха, будимо навијачи одбојкашица и одбојкаша Србије јер нема лепшег осећаја, ни за нас, ни за момке и девојке на терену.
Марко Ристић
