Од почетка примене ИВФ поступка развијени су бројни протоколи стимулације овулације код жена, како би се добио већи број ћелија. Од хормонског статуста, реакције организма, година и других фактора зависи и избор протокола и начина извођења вантелесне оплодње. Највећи број протокола данас користи такозване гонадотропне хормоне, који подстичу јајнике на продукцију ћелија, и узимају се одређени број дана, а најновија достигнућа у медицини показују успешност једнократне стимулације која замењује седмодневну терапију.
На питање зашто све више зависимо од потпомогнуте оплодње и шта лекари могу да ураде да скрате процес од првог доласка у ординацију до самог поступка, др Александра Трнинић Пјевић одговара да је задатак доктора да, поштујући принципе испитивања брачне неплодности, али и време брачног пара, пружи смернице како на најадекватнији, најизвеснији и најмање агресиван начин доћи до жељене трудноће. То понекад подразумева и друге, раније чешће коришћене начине потпомогнуте оплодње, као што су циљани односи и инсеменација.
– Вантелесна оплодња није ни први ни једни начин лечења брачне неплодности – каже наша саговорница. – Осим тога, оперативно лечење је код неких парова неопходно и без, на пример, уклањања миома или преграде материце ни поступак вантелесне оплодње нема великог изгледа за успех. С друге стране, лекари ће свакако саветовати методе интраутерине инсеминације ако процене да је то оправдан и „мање инвазиван“ начин да се дође до трудноће. Када, на пример, постоји блага субфертилност мушког партнера уз веома добру оваријалну резерву жене и потврђено проходне јајоводе. Инсеминације нису рутинска процедура за све парове, и саветују се само у одређеним случајевима, највише 3-6 поступка, имајући у виду да је кумулативна стопа трудноће након 6 покушаја око 30 одсто.
Парови који желе децу морају да обрате пажњу и на „биолошки часовник“. Општа препорука гинеколога је да се помоћ лекара потражи ако после 12 месеци незаштићених односа трудноћа изостане.– Брачни пар би требало да се јави ради обављања базичних претрага плодности. То подразумева одређивање спермограма, анализе хормона код супруге с нагласком на процени оваријалне резерве, односно стања њеног „биолошког сата“, као и анализе репродуктивних органа жене ултразвуком, хистероскопијом, лапароскопијом, трансвагиналном лапароскопијом или хистеросалпиногографијом.
Одлуку о претрагама које ће се радити доноси гинеколог - субспецијалиста фертилитета, и он након њих одлучује шта је следећи корак. Лекар може да саветује уролошко лечење, ако процени да је неопходно или оперативно лечење супруге или да уведе различите хормонске терапије, индикује редукцију телесне масе... – каже др Трнинић Пјевић и додаје да је у неким случајевима већ на почетку јасно да је вантелесна оплодња једини или најадекватнији начин даљег лечења, а лекари се за ВТО одлучују и када су исцрпљени сви други видови лечења, а до трудноће не долази.
Вантелесна оплодња у Србији обавља се доста дуго, а користе се сви у свету познати и признати облици, као и помоћне процедуре.
– То подразумева класичну вантелесну оплодњу - ИВФ, поступак ИЦСИ (где се један одабрани сперматозоид убризгава у цитоплазму јајне ћелије), поступак „асистираног хечинга“ (засецање опне зоне пелуциде ембриону да би се олакшала имплантација код строго селектованих пацијената), методе криопрезевације сперме, јајних ћелија и ембриона – каже доценткиња Александра Трнинић Пјевић, шеф Одсека оперативног стерилитета Завода за Хуману репродукцију Клиничког центра Војводине.
На Клиници за гинекологију и акушерство Клиничког центра Војводине примењује се и “тајм-лапс систем за континуирани мониторинг” што омогућава 24-часовно праћење ембриона током 3 или 5 дана. Како истичу стручњаци, и даље се уочава скоро пођеднак мушки фактор неплодности у односу на женски.
– Оно што је све чешћи проблем јесте смањена оваријална резерва, делом због одлагања рађања, касног ступања у брак, а понекад је из непознатих разлога. Тада се боримо против биолошког сата и одлучујемо се за вантелесну оплодњу да бисмо на најадекватнији начин и што скорије дошли до трудноће – наводи наша саговорница, истичући да се на Клиници за гинекологију и акушерство Клиничког центра Војводине обави највише циклуса финансираног од РФЗО, око 400-450 сваке године.
Војвођанска статистика за 2014. показује 37 одсто клиничких трудноћа (регистрована срчана радња), уз 33 одсто трудноћа које су стигле до порођаја. Клинички центар Војводине добио је пролетос нову генетску лабораторију у којој је, јединој у земљи, омогућен генетски преглед заметака пре враћања у материцу. Већ се показало да је то сјајна инвестиција за будућност.
– Хромозомске анеуплоидије су најчешћи узрок прекида трудноће након природне концепције и “ин витро” фертилизације. Најчешћи облик преимплантационе генетске дијагностике су анализе анеуплоидија или преимплантациони генетски скрининг – каже др Трнинић Пјевић. – Преимплантациони генетски скрининг тестира целокупне хромозоме ембриона. Значи да се скрининг односи не на специфично обољење, него на нормалан број хромозома ембриона.
Како каже докторка, “кандидати” за ову врсту анализе јесу пацијенти који су у ИВФ поступку у старијој старосној доби (38 или старије), пацијенткињама с учесталим ИВФ неуспехом, било које старосне доби (три или више неуспелих покушаја) и пацијенткињама које су имале учестале побачаје. Осим тога, ова дијагностика ради се у сврху скрининга на породично преносиве генетске болести, али и пацијентима носиоцима такозваних хромозомских транслокација.
– Подаци из новијих студија, које су користиле материјал из биопсије трофектордерма и нове технологије која тестирају свих 23 хромозома показују веома високе стопе успеха ИВФ поступака – истиче др Трнинић Пјевић. – На Клиници за гинекологију и акушерство Клиничког центра Војводине узорковано је до данас 45 ембриона од 11 пацијенткиња.
Преимплантационе генетске анализе урађене су на Институту за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, а према подацима, све пацијенткиње имале су неки или све анеуплоидне ембрионе, што значи да би се евентуални трансфер завршио неуспехом. Еуплоидни налази су добијени код 11 узорака (27,5 одсто) од 5 различитих пацијенткиња, што их је квалификовало за евентуални трансфер. Ови подаци, који одговарају резултатима у другим, сличним светским лабораторијама, показују оправданост поступка дијагностиковања здравих ембриона пре враћања у материцу, јер се тиме смањује број неуспеха, што је увек стрес за оне који желе да постану родитељи.
Војводина је посебно погођена „белом кугом“. Зато су реаговале и локалне самоуправе.– Неке локалне самоуправе у Војводини, као што су Суботица и Нови Сад, осим два бесплатна покушаја вантелесне оплодње које финансира РФЗО, плаћају и трећи. Од јануара 2015. Покрајински секретријат за здравство финансира поступак вантелесне оплодње за рађање другог, односно трећег детета за парове с територије Покрајине и из овог програма рођене су и прве бебе – закључује др Александра Трнинић Пјевић.
Ивана Вујанов
Добри резултати
Програм бесплатне вантелесне оплодње већ неколико година постоји у Србији, а наша земља има добре резултате, мада сви и даље од РФЗО очекују повратак приватних клиника у овај програм, јер би се тиме смањиле листе чекања.
– Од 2006. Републички фонд за здравствено осигурање финансира два покушаја вантелесне оплодње за жене млађе од 40 година, индекса телесне масе мањег од 30, очуване оваријалне резерве, уз присуство сперматозоида у ејакулату. Према резултатима из 2013. анализом исхода биомедицински потпомогнуте оплодње РФЗО, по установама, стопа порођаја по циклусу за Србију износи 22 одсто. Овај проценат јесте у складу с европским просеком – каже др Трнинић Пјевић. – У децембру 2013. у Војводини је прослављено рођење 1.000 деце из програма бесплатне вантелесне оплодње, ако се узму збирни резултати Клинике за гинекологију и две приватне болнице с територије Војводине.
