контрапитањем: да ли је био на Светој гори. Бар 80 одсто није. Али та путовања, нарочито оно прво, пре сто година, и сад, много се разликују.
До почетка прошлог века људи који су посетили Христов гроб и додали свом имену „хаyи“ уживали су велики углед и поштовање. Али мало их се одлучивало за тај дуг, напоран и нимало јефтин пут. Будући хаyија је морао, пошто добије препоруку своје патријаршије, да путује до Цариграда па чека два дана дозволу Васељенске патријаршије и визу британске амбасаде да уђе у Палестину. У Јерусалиму је шест недеља строго постио у неком православном манастиру, и тек кад се причести, могао је да оде до гроба, добије сертификат и титулу „хаyи“. Баба ми је причала да је породични пријатељ Илија Драгутиновић, кад се пре стотинак година, после два месеца потуцања по Европи и Малој Азији као хаyија вратио кући, био у таквом стању да га рођена жена није препознала. Помислила је да је просјак, дала му два динара, парче хлеба и затворила врата.
Ићи данас на Христов гроб је лако као до Акропоља. За два сата сте авионом у Тел Авиву, а кад вас у Јерусалиму поворка туриста понесе кроз цркву до Христовог гроба, не верујем да од шкљоцања фото-апарата и говора водича који на разним језицима причају увек исту причу, можете осетити неко блаженство у души. Пожелећете да што пре изађете.
На Атосу је све другачије. Био верник или не, у миру и тишини осећа се тешко описиво просветљење. Нисам верник – Владета Јеротић ме је оценио као традиционалног хришћанина – али на Светој гори ни мене тај осећај није заобишао. Први пут сам био 1977. с групом пријатеља. У Солуну смо два дана чекали дозволу тамошње епархије и грчке полиције па се запутили у градић Уранополис, на самој граници Свете горе. Грчка полиција све које ухвати без дозволе одмах протерује из земље, док је женама приступ одувек строго забрањен.
По предању, бежећи од куге у Србији, цар Душан је дошао у Хиландар са супругом Јеленом, али она није крочила на тло Горе Атонске јер су је слуге до једног од пиргова пренели у носиљци. Можда није било тако, али владар је био велики добротвор манастира па му је, сем издашних новчаних прилога, дао неколико метоха. Чуо сам да је почетком седамдесетих година прошлог века једна Американка грчког порекла, преобучена у мушкарца, преварила монахе Хиландара, али је после неколико дана откривена, кад је глувонеми кувар ком је њен ход био сумњив, погледао кроз кључаоницу њене собе. Полиција ју је протерала и казнила доживотном забраном уласка у Грчку. Кувар, пошто је видео нагу жену, сам себе је казнио шестонедељним постом у ћелији-самици само на хлебу и води.
Пловећи бродом од Уранополиса до пристаништа Дафне, успут смо пролазили поред манастира, који су већином на обали или близу ње, и могу се лепо видети, па се „фото-крузинзи“ повремено приређују и за жене. Најлепши је Пантелејмон, али је на мене посебан утисак оставио величанствени Симонопетра, уклесан у стени која виси над морем. На Атосу постоји 20 манастира (приде 12 скитова и више од 600 келија), сви су грчки, а по један имају Срби, Бугари и Руси. Пред полазак смо добили и „ваучер“ с којим смо могли спавати и јести у било којем. Већ је прошло подне кад смо журно кренули ка Илирону, да бисмо стигли пре мрака, док се не затворе манастирске капије. Лепо смо примљени и угошћени вечером, иако је време обеда прошло, спавали у чистим и уредним собама, ујутру на брзину разгледали манастир и пожурили на брод за Хиландар. Срећом, дан је био миран, пловили смо поред Ставрониките, Пантократоса, Ватопеда (где се Свети Сава замонашио) и Есфигмена па се усидрили у хиландарској арсани. Кренули смо поред винограда које је калемио Добрица Ћосић, чест и уважен гост Хиландара, прошли крај Душанове чесме и после пола сата угледали кроз шуму обрисе манастира. Кад смо видели високе зидине, пирг Светог Саве и велику капију, занемели смо од узбуђења. У дворишту смо угледали безброј доксата (балкона, прозора и чардака ни на небу ни на земљи), а у дну Милутинову цркву с високим чемпресима. Јуче смо се купали и седели у кафанама Уранополиса, а онда, као да нас је временска машина пренела пет-шест векова уназад.
На Светој гори се рачуна по сату у седишту Васељенске патријаршије, дакле четири часа уназад. Ручак је у 10, вечера око 16, а леже се у 19 јер вас у 1.30 буди клепало на јутарњу молитву која почиње у 2 и траје до 5.30.
Стигли смо баш на ручак и послужени сочивом скуваним на зејтину и води, те манастирским киселкастим вином. Пре ручка чита се молитва, а током оброка се не говори. Сва јела су посна, кува се поврће (пасуљ, купус, кељ, кромпир и друго), а за празнике, Божић, Ускрс и манастирску славу Ваведење, служи и риба. После обеда су нас одвели до трпезарије да се одморимо и погледамо библиотеку. У књизи гостију видех да посетиоци стижу из целог света због разних побуда (византолози, историчари, а и обични туристи), а из Југославије само Срби. Вечерали смо па поспани и уморни прескочили јутарњу молитву. Сутра смо, благодарећи академику Воји Ђурићу, видели и ризницу с фантастичним артефактима.
Током летовања с друштвом у Грчкој 1987. имао сам срећу да у хиландарском метоху Какову упознамо оца Митрофана. Мада обичан монах, због своје мудрости и самообразовања (говорио је немачки и грчки), уживао је велики углед на целом Атосу. Као представник Хиландара, два пута је у Кареји председавао Протати, светогорској „влади“, па водио и пословне преговоре с Немачком о извозу манастирске дрвне грађе. Кад је чуо да желимо да видимо Хиландар, али немамо дозволе, позвао нас је да заједно с њим пођемо на тродневни боравак у манастир, бродом из Јерисоса. У хиландарском пристаништу угледасмо необичан призор: у мору је стајао млад човек, до колена у води, потпуно го, повремено урањао и израњао. Око њега су стајала тројица монаха, такође у води, са све мантијама, певајући молитве. Митрофан објасни да управо крсте искушеника Серафима: „Довео сам га из Немачке, није био крштен и живео је у атеистичко-комунистичкој српској породици. Кад је чуо моје приче о Хиландару и осетио мирис моје мантије, изненада му се јавила жеља да напусти породицу и замонаши се“. Видевши да се чудимо, нагласи да највише искушеника долази из атеистичких породица, ретко верујућих.
Испред манастирске капије видели смо две готово заравњене хумке и једну недавно ископану, с крстачом на којој је писало Ђорђе Рош. Кад монах умре, сахрани се у том привременом гробљу, после две-три године откопају се кости и лобања, оперу у вину и однесу у манастирску костурницу. Кости се ставе у заједнички дрвени сандук, а лобања на полицу по редоследу смрти и на челу лобање мастиљавом оловком испише само монашко име умрлог. Знајући како се сахрањују монаси, зачудио сам се том уређеном гробу, али нам отац Хризостом објасни. Рошови, пореклом Алзашани, прешли су у православље, а Ђорђе, велики индустријалац у Београду, пред сам рат је напустио земљу, путовао по свету, обогатио се, али у старости, оставши сам, близу Свете горе купио кућу. Често је Хиландару даровао велике суме новца, иконе, старе књиге, путире и друго. У знак захвалности, монаси су учинили преседан и једини је Србин који у Хиландару има свој гроб.
Схватили смо да је време, које се овде мери вековима, заиста релативан појам. За једну стару јабуку уз зид Милутинове цркве монаси тврде да је стара више од 400 година, мада се никад не залива, орезује или прска. Био је то заправо огроман, сав труо пањ, из којег су избиле младице које после две-три године постају дрво, рађају мале јабуке и трају 30-40 година, а кад се осуше и иструну, циклус се необјашњиво понавља. Отац Пајсије, најстарији калуђер, слабашним гласом нам рече: „Уз божју помоћ, све имамо и ништа нам не треба споља. Хлеб месимо сами, вина је из винограда који је уредио Добрица, а имамо и велики повртњак који је још Милутин уредио“. „Који Милутин?“, упитасмо. „Па краљ Милутин“, мирно одговори старац.
Благодарећи оцу Митрофану, видели смо и ризницу која се ретко отвара. А у њој је баснословно богатство: поклони разних кнежева, краљева, царева и других, од Стефана Немање до данас, као и јединствена икона Богородице Тројереучице. Сишли смо и у костурницу с редовима лобања преминулих монаха. Последњи се звао Сава, писало је на чеоној кости. Како се овде смрт једноставно решава! Тај човек као да никад није ни постојао. Само је остала лобања. Од нас, кад одемо с овога света, остаје бар име, ако је то нека утеха.
Већина старијих монаха била је у четницима, побегли су из земље пред крај рата, живели по иностранству и већ у зрелим годинама дошли да се замонаше. Никад се више нису вратили у Србију, али су још увек говорили српски, с јаким нагласком свог краја. Но, кад би стигао неки страни туриста, било је смешно слушати их како говоре одличним немачким или енглеским језиком. Повремено су долазили разни људи, углавном они који су доживели неке личне или породичне трагедије. Неки би после искушеничког стажа одустајали, а други остајали до смрти у манастиру.
И поред свег уживања, није се било лако пробудити за јутарњу молитву, коју ми, Срби, нисмо смели пропустити. Буновни бисмо се обукли и кренули низ шкрипаве степенице, но, кад бисмо видели Милутинову цркву у мраку и мала окна витража кроз која се пробија светлост, застали бисмо као деца кад први пут виде божићну јелку. У цркви је све блештало од свећа. Кад молитва почне, сенке на фрескама и монотони бруј монаха стварају мистичну атмосферу па било да сте верник или не, обузме вас необично осећање. Као да смо припадници неке тајне хришћанске скупине која се у катакомбама моли, страхујући од упада легионара. После молитве, са свећом у руци, питао сам Митрофана где да је упалим за мртве, а он одговори да они не праве разлику између мртвих и живих. Кад смо изашли на светло дана, и чаролија ноћи је нестала. Послужени смо ракијом, ратлуком и хладном водом. У 6 сати сваки монах одлази на своје послушање, а ми се тајно увлачили у собе да се одморимо па опет шетамо. За три дана у Хиландару сам схватио: ови људи су смирени и задовољни јер им не треба ништа више од оног што имају, а ми који живимо другим животом често смо уморни и нервозни због много сувишних обавеза и ствари које нас оптерећују, а то не схватамо.
Пише: Војислав Бубиша Симић
Житије оца Митрофана
Чудесна је биографија оца Митрофана (1923-1999), ваљда такву може створити само Србија и 20. век. Рођен је као Милан Мишулић у шумадијском селу Ратари и био у Смедеревској Паланци ђак седмог разреда гимназије кад је почео рат. Чим су партизанске акције изазвале масовне одмазде Немаца, ступио је у Српски добровољачки корпус, који је формирао председник профашистичког покрета „Збор“ Димитрије Љотић.
У јесен 1942. у једној борби с партизанама је рањен и изгубио око, те распоређен за четног просветара. Након погибије Љотића маја 1945, чији је био лични пратилац, са саборцима је две године провео у логорима у Италији, одакле је пребачен у Западну Немачку, где завршава велику матуру. У Паризу је дипломирао на познатом Сергијевском православном институту, а у Минхену Баварску академију за графичаре и постао словослагач. Основао је штампарију „Искра“ и кад ју је разрадио са два ратна друга, замонашио се 1961. у Хиландару добивши духовно име Митрофан.
У братству су затекли само онемоћале „седе браде“ млади калуђери, па препуни ентузијазма, прихватали су се разних послушања (Митрофан чак шест) и убрзо обновили замрли духовни и економски живот манастира. У метоху Какову направио је стругару за прераду дрвене грађе, подигао велики рибњак, изградио кућице за становање, набавио је трактор, трудио се око баште и садио воће. Отворио је Хиландар према свету, и почели су да долазе научници и поштоваоци са свих континената.
Од 1976. путовао је и држао предавања по целом свету, где год је било Срба. Постао је један од најславних Хиландараца, нарочито од кад је објавио чувену књигу „Света Русија у Совјетском Савезу“, преведену на седам језика. Његова духовност је била ненаметљива, говорио је да се „монах равна према најбољем и најгорем, на најбољег се угледа а од најгорег учи какав не треба да буде“.
Током рата у Босни и Книнској Крајини је неизмерно помогао свој народ и организовао довођење више хиљада избегличке деце и инвалида на опоравак у познато егејско летовалиште Аспровалту. Нудили су му, као добротвору, место сенатора Републике Српске, али је ту почаст одбио.
