што је опраштање емотивни, а не мисаони процес. Ипак, нећемо опростити ако то једноставно свесно не одлучимо. Емотивно опраштање, опраштање срцем, истинско отпуштање је процес. То је процес зацељивања емотивне ране – рекла је за ТВ магазин психолошкиња Јелена Пантић којој су емоције и емоционална интелигенција ужа специјалност.
Овај процес је строго индивидуалан и нема потребе да се форсирамо. Према ставу психолога сасвим је у реду ако не можемо неком нешто да опростимо.
- Не би требало ни ући у стање кривице зато што не могу да опростим, јер ме у овом тренутку јако боли и не могу да праштам. Јако је важно да се буде искрен према себи, да не потискујемо, јер то успорава процес и врло је штетно. Пре свега неопходно је признати оно што јесте. Признати да неком нешто замерамо, признати да кривимо неког, да смо повређени, признати да смо љути – нагласила је Пантићева.
Неопходно је пустити та осећања и проћи кроз њих. Према мишљењу стручњака тај процес може да траје пар сати, пар дана или пар година. Све је индивидуално.
- Опраштање долази тек после зацељивања. Нагласила бих да опраштање не мора нужно да значи и наставак односа. Дакле, ми можемо неком да опростимо, и да без мржње, љутње и огорчености не желимо да даље наставимо тај однос. То је најчешће зато што процењујемо да је то неко коме не можемо да верујемо и да мислимо да би нас могао поново повредити. С друге стране када видимо искрено жаљење код особе која нас је повредила и када проценимо да се то не би поновило, онда се не би реметио даљи ток односа – поверила нам је Јелена.
Потребно је дати себи времена, пронаћи разумевање и љубав, потражити подршку у себи или код драгих особа, а зашто не и од стручњака.
- Важно је да знате да нисте лоши ако неком нешто замерате, нити ако вам је тешко да опростите. Полако и нежно, стићи ћете на место љубави и разумевања. На место на ком осећате да немате шта да опростите. На место с ког имате разумевање за друге али и за себе. На место где више не боли. Тада сте опростили. И тада то више није битно – напоменула је Јелена Пантић и надовезала се - Између опраштања и заборављања не би требало да стоји знак једнкости. Ако смо нешто емоционално обрадили и отпустили, онда нећемо имати потребу да се стално враћамо на то, односно када се некад и сетимо тог догађаја, нећемо више имати јак емотивни набој.
Управо је тај јак емотивни набој који је проузроковала нека повреда оно је што нам не дозвољава да се ослободимо. Сваки пут када се тога сетимо, осећамо интензивне непријатне емоције: јед, јад, горчину… Оно што је битно да знамо, према речима стручњака, је да ако смо нешто неком опростили то не значи и да смо оправдали тај поступак. Када опростимо ми можемо разумно и сталожено да кажемо да смо повређени, али да при том више не будемо заробљени у некој неконструктивној емоцији. Зато и имамо потребу да опростимо.
- Опраштање ослобађа. Ако нешто нисмо опростили, то онда заузима неки емоционални простор у нама, одузима нам емоционалну и животну енергију. Да бисмо могли да поново живимо пуним капацитетом, потребно је да се ослободимо те исцрпљујуће тежине и да опростимо - савет је Јелене Пантић (www.jelenapantic.com).
Многи су мишљења као и енглески поета Алексндар Поуп да је „грешити људски, а параштати божански”. Такав је и став Владе Илића, терапеута породичног распореда:
- Опраштање се провлачи кроз многе животне сфере, не само религиозне. Највеће повреде често настају у породици, између родитеља и деце или у партнерским односима. Због велике љубави и близине долази до повреда и до идеје да би се требало опростити. Међутим праштање има супротну динамику: када погледамо религиозни контекст – само Бог прашта. Онај ко прашта је добар и несвесно се уздиже на божански подест и постаје недоступан, у својој доброти постаје охол и горд –рекао је Илић.
То се често може видети у партнерским односима: онај ко прашта још више љути оног коме се прашта, јер му се одузима достојанство и могућност за поравнање. Према Илићевом ставу поравнање је једна од основних космичких динамика које се огледа и у нашем животу:
- Енергија живота се храни од поравнања – када нам неко учини нешто лепо имамо жељу да му вратимо добрим и дајемо мало више. То је начин да љубав или нека фина емоција расте. Али онај ко добија многоструко више често се осећа угушен пажњом. Изгледа парадоксално, али то се врло често дешава у партнерским односима. Суштина је да неком дамо само онолико колико може да прими! – истакао је Илић и надовезао се - Сличан је процес и у негативном смислу. Ако нас неко повреди, осећаћемо се сасвим добро и потпуно у праву ако тој особи вратимо мило за драго. То је тај осећај за поравнање који је дубоко усађен у нама. Религијским васпитањем нама се често сервира идеја праштања. Међутим то тако не функционише...
Свима је добро позната изрека из Старог завета „око за око, зуб за зуб“. То би било поравнање „на нулу“. Но, ако бисмо се тиме руководили, многи би били крезуби и слепи и највероватиније би дошло до истребљења, јер освети краја нема. На овим балканским просторима добро је позната крвна освета. Ипак, развојем цивилизације се дошло до спознаје да једнако узвраћање и није најбољи начин начин поравнања, јер као што љубав расте, тако се и мржња увећава.
- Зато је важно да када идемо енергијом поравнања, не враћамо истом мером. Врло је битно да пре него што ми узвратимо, дозволимо особи која нас је повредила да то поравна, да се искупи, тј. да поново пронађе начин да допре до нас. Основно је да не одузмемо својим гордим чином опраштања особи част и достојанство, јер то је нешто најгоре што можемо да јој одузмемо – нагласио је Владо Илић.
Тај осећај части и достојанства веома је изражено у јапанској култури где је правило да се ни најгорем непријатељу никада не одузима достојанство. Када се човеку одузме достојанство, он је онда спреман на све! Зато смо упитали терапеута породичног распореда како опростити оном ко нас је повредио, а не одузети му достојанство:
- Када бисмо се (само) извинили, схватили бисмо да то тако не функционише, просто то није довољно. Међутим, када бисмо рекли да нам је жао, онда бисмо на такав начин омогућили поравнање. Други начин је ставити особи до знања да вас је повредила и узвратити, али мањом мером. Када су у питању особе које волимо као што су родитељи или деца, онда је потребно (симболично) отићи на место љубави и вратити се пре те повреде. Када дође до поравнања, врло је битно спиритуално заборављање, јер тако улазимо у равнотежу и бивамо слободни. Није добро стално се враћати на место повреде, јер то би било као да стално чачкамо рану која је тек зарасла – тада не дозвољавамо поравнање - истакао је Владо Илић, терапеут методе Породичног поретка.
Марина Јабланов Стојановић
