"ЈЕЗИЧКЕ РАСКРСНИЦЕ” ИЛИ ПРИРУЧНИК ЗА МЛАДЕ ПОЛИЦАЈЦЕ О странпутицама у оковима административног стила

То је потврдила и ауторка Јасна Обрадовић, која је као професорка српског језика и књижевности тамо радила од 1984. године, провевши три деценије у читању стотина писмених задатака, припремајући школски лист „Млади полицајац”, а касније пишући прилоге за за сајт Центра за основну полицијску обуку, те лекторишући приручнике, дописе, извештаје.

Мада је ово ново издање из „Прометејеве” Лингвистичке едиције намењено првенствено „чуварима реда и мира”, оно може такође бити интересантно представницима правосуђа, пореској полицији, царинској служби и, на крају, свима који имају дилеме у говору и писању, и то уз дозу хумора, оличеног како у самом поднаслову: „Препоручљиво за полицајце, није забрањено за цивиле”, тако и у примерима, који су дефинисани граматичким и правописним правилима, те стрипским илустрацијама Алисе Перић.

– Недавно ме је један ђак поводом ове књиге питао да ли се баш мора све тако рећи, нашавши пример „ауто” – каже Јасна Обрадовић. – За њега је „то ауто” и тако има да буде. „Па и за мене су бициклови”, одговорила сам, „али само у приватним разговорима”. Богатство нашег језика са свим варијететима мора се чувати, али ако водимо озбиљну комуникацију, треба да знамо шта је правилно да би све било јасно и недвосмислено.

Према речима проф. др Саше Мијалковића са Криминалистичко-полицијског универзитета, који је рецензент овог приручника, али и ауторкин бивши ученик, језик се одликује посебностима сваке струке, па и његове, а ту су и бројни преузети термини из сродних наука, те најезда иностраних, од којих су многи лоше преведени, попут синтагме „социјетална безбедност”, или нових хибрида као што је „секјуритизација”. Такође је оптерећен бројним непотребним и бесмисленим административним конструкцијама: NN лице, исти је рекао, именовани је урадио…, вршио сам обилазак терена/претрес стана, молим наслов овог писмена да уради…

– Полицијска професија је једна од оних које су изложеније јавности, а самим тим и провери, оцењивању и осуди, неретко подсмевању – додаје Мијалковић, наводећи као пример вирални снимак полицајца са југа Србије, чија је изјава бацила сенку на његов храбар чин: „Ја излазим на коловозу, покушавам да зауставим возило, скачем на хауби…”. – Зато језик мора да буде прецизан, јасан, без простора за импровизовано тумачење. Због погрешних формулација некада најопаснији криминалци бивају некажњени, а може се догодити и да неко невин настрада. Савременог полицајца мора да одликује службена писменост, а неопходна је и естетика комуницирања. Студентима кажем: „Морате бити спремни да разговарате са доктором наука пођеднако као са неким ко нема школе”, а са професоркином реченицом које се сећам креће свако моје предавање: „Кинеска изрека каже: просто је лепо.”

Слађана Милачић