двадесетак породица у трошним кућицама, а струји се надају како би колико толико упристојили своје насеље, док о водоводу засад могу само да сањају због чега и зими и лети одлазе на оближњи поток одакле узимају воду за прање и купање.
– Кажу: ромска деца смрде; па смрде кад немамо ни струју ни воду! Нека нам је доведу и нећемо смрдети! – Прича огорчено једна становница насеља, која подиже петоро деце. – Већ 20 година пред изборе долазе нам разни политичари, деле уље и макароне. Не треба то нама! Доведите нам воду и струју!
Липовац 10 је настао на задружном земљишту, које је сада у власништву општине. Мештани су пре шест месеци предали захтев за легализацију својих кућа, а због довођења струје и раније су се обраћали општинским оцима и „Електровојводини”. Представници „Електровојводине” су и били у насељу и установили да постоје услови за довођење струје јер је трафо само 200 метара од насеља, али је све остало на томе и још се чека сагласност из општине.
– Виде ваљда да је ромско насеље па нас сви избегавају – прича Стеван Пајкин док показује на куће које је, како тврди, изградио сам од цигала пронађених на депонијама. – Нико нам не каже у чему је проблем, погледали су терен и рекли да може да се доведе струја, а кад сам се неколико пута распитивао зашто се онда не доведе, неко ми је рекао „па неће је Роми плаћати”.
Радим и имам 16.000 динара плату, то није много, али ћу увек платити за струју, а онај ко не плаћа, неће је ни имати. Ми јесмо сиротиња, али нисмо непоштени. Ово насеље није од картона и није настало да би се сакрило украдено. Ови људи овде су малтене сви запослени, чак имамо и пензионера - каже Стеван.
Према његовим речима, прошле године му је речено у општини да се обрушио асфалт у Сремској улици, да га треба поправити и да у буyету нема пара за струју.
– Ништа не тражимо бесплатно. Платићемо све у ратама, и каблове, и струјомер, само нека нам доведу струју – каже Владимир Стојков. – Годинама купујемо маст и од тога правимо жижу за осветљавање куће. Маст је јефтинија од свећа, само све у кући буде гараво од жиже.
Истиче да деца из Липовца редовно иду у школу, то може и да се провери, али не могу и да уче поред жиже.
– Имам две кћерке које иду у школу. Често заплачу што немамо телевизор... Волеле би и да се редовно купају, да буду уредне и чисте као и друге девојчице. То нису немогуће жеље, мислим да ће ме сваки нормалан родитељ разумети – каже он.
Очајни што им нико не излази у сусрет, мештани су предали петицију председнику Одбора Скупштине Војводине за безбедност Мирославу Шпановићу, наводећи да насеље тик уз стари пут према Београду у вечерњим сатима није безбедно због мрака и страхују због своје деце.
Пензионисаног пуковника Шпановића, кога многи у Сремским Карловцима познају, затекли смо у насељу.
– Мени су се обратили као председнику Одбора Скупштине Војводине за безбедност, али права истина да је због тога што сам Карловчанин и што се знамо са улице – рекао је Шпановић. – Мислим да коначно треба изаћи у сусрет тим људима. Осетио сам обавезу због себе и свих Карловчана да покушам да им помогнем. Видећемо шта можемо урадити у наредних неколико месеци...
Ержебет Марјанов
