о здравственој заштити предложено је да здравствени радници и сарадници који су запослени у здравственој установи, односно приватној пракси, који раде пуно радно време, могу да обављају одређене послове из своје струке код другог послодавца, ван редовног радног времана, закључивањем уговора о допунском раду у укупном трајању до једне трећине пуног радног времена. Здравствени радник, о закљученом уговору о допунском раду са другим послодавцем, дужан је да писменим путем обавести директора здравствене установе, односно оснивача приватне праксе, где ради пуно радно време. Здравствене установе су Изменама закона обавезане да о овима уговорима воде евиденцију.
Подсећамо, Одредбама Закона о здравственој заштити из децембра 2005. било је дозвољено да здравствени радник запослен пуно радно време у здравственој установи у државној својини може да ради до трећине радног времена на основу уговора о допунском раду и у приватним ординацијама и приватним здравственим установама. Та могућност била је орочена и важила је до децембра 2008. Онима који прекрше ту ордредбу Закона претиле су санкције, односно откази у државној здравственој установи. Пошто је могућност истовременог рада и у државној и у приватној здравственој служби тада укинута, о томе су се водиле жучне расправе у јавности, а посебно међу лекарима.
Ипак, Законом о изменама и допунама Закона о здравственој заштити који је Скупштина РС усвојила по хитном поступку 23. новембра 2010, укинута је одредба члана 277. Закона којим је био забрањен рад здравственим радницима из државног сектора здравства да допунски раде у приватној пракси. На тај начин, у погледу допуштености допунског рада здравствених радника враћена је, углавном, регулатива која је постојала до децембра 2008.
Дакле, ступањем на снагу наведених измена и допуна Закона од 1. децембра 2010. дозвољено је здравственим радницима који раде у државном сектору да у облику допунског рада раде у приватном сектору.
Они су могли, поштујући основне услове допунског рада, засновати допунски рад код свог или другог приватног послодавца или код државне здравствене установе. Новина је последњих измена закона је у томе што заснивање допунског рада здравственог радника који ради у приватном сектору, неће зависити од сагласности његовог послодавца, већ му законске одредбе дају слободу да заснује допунски рад.
Иначе, истраживања показују да се трећина Србије лечи код лекара у приватној пракси, нарочито кад су у питању специјалисти, којих је иначе све мање у државним службама. Само у Београду годишње се бележи пола милиона посета приватним ординацијама. Највише се иде код гинеколога, кардиолога и по лабораторијске анализе.
В. Црњански
