Трн у инфицираној рани

Обилазак 20 кључних тачака у Новом Саду изгледао је као туристичка тура срама јер ни једна од њих није била без бар једне озбиљне мањкавости, од естетских, преко односа према простору у ком се налази,

 па до односа према историјској личности коју представља - рекла је на представљању публикације “Bizarre love triangle.The public sculptures of Novi Sad” координаторка и ауторка истоименог пројекта и шефица Департмана ликовних уметности Академије уметности Униерзитета у Новом Саду Босиљка Зиројевић Лечић. - У овој публикацији сажето је све оно на шта ми указујемо и што уметничку јавност Новог Сада боли већ 20 година.

Стручњаци, између осталог, како је сублимирала Сања Којић Младенов, указују да су у Новом Саду у последње две деценије углавном постављане стојеће скулптуре обавијене масивним капутима, којима се скривају техничке мањкавости у приказу пропорција људског тела, те да многа на готово гротескни начин упућују на представљене личности, али и на економске услове у којима су реализоване. По оцени Зорана Пантелића овакво стање је последица бирократског, репресивног диктата политичког маркетинга, нажалост са дуготрајним последицама, на чије регулисање су јавност, стручна тела и професионалци, до сада, безуспешно покушавали да утичу. 

Публикација, која је и финални производ овог пројекта, финансираног средствима Вишеград фонда, чији је носилац новосадска Академија уметности, а партнери Универзитет уметности из Познања у Пољској, Академија уметности из Банске Бистрице у Словачкој и Факултет музичких и визуелних уметности Универзитета у Печују у Мађарској, комплексна је студија проблемског истраживања студената и професора са ова четири универзитета о актуелној пракси постављања јавних скулптура у последње две деценије у Новом Саду.

Каква је та пракса у очима уметника из иностранства можда најбоље илуструју импресије једне од учесница овог пројекта Ање Ингланд после, како каже “чудне одисеје обиласка суморних скулптура у Новом Саду”.

-Многе од њих изгледају као да су у грчу, деформисане окрутним мучењем или су стављене на пиједестале који нису неодољиви само псима, већ се чини да и оне саме имају потребу да се олакшају...Видела сам и како се слављене, еминентне личности могу понизити стојећи на неприкладним местима, тако да подсећају на осуђенике, у ишчекивању јавне осуде и казне. Проналазила сам и уметничке објекте које нико не цени, не користи, не седа на њих, не игра се са њима, објекте који као да су дизајнирани да јавни простор узму само за себе...Њихова ружноћа и неадекватни облици званично се одобравају, упркос гласног ламентирања усамљених гласова (и тихог негодовања многих других) попут трна у инфицираној рани - оценила је ова уметница чије се области истраживања крећу од кемпа и кича до свега оног што је необично и чудно.

Решење за, у најмању руку, необичну и чудну чињеницу да је скулптура оснивачице балета СНП-а леђима окренута ка свом делу, те да јој недостаје и “основни алат” балерине-стопало, је протеза за стопало у пинк боји окренута ка Позоришту, за проблем с такође неадекватним постављањем скулптуре у односу на контекст у случају Јанике Балажа, који не види Тврђаву, на којој је свирао, нађено је у постављању огледала, док би се лош приказ лика др Косте Хаyија могао маскирати провидном лоптом. И још много оригиналних, духовитих или саркастичних решења за скулптуре које Новосађани, нажалост, гледају већ деценијама налази се међу корицама ове публикације. Али налази се и нада да ће се третирањем проблема на овај начин подићи свест и одговорност институција локалне самоуправе и надлежног министарства, то јест оних који стварају и уређују системе у пракси избора и постављања скулптура, да ће читав поступак бити транспарентнији, а законска регулатива уређенија.

Сенку на ову наду уметника, нажалост, ставља чињеница да је у времену које је протекло од настанка ових импресија и закључака, до њиховог публиковања, у кампусу Универзитета у Новом Саду никла још једна скулптура у јавном простору и то нелегално.

Даница Девечерски

Од обиласка до изложбе
Јесенас су учесници овог пројекта из Пољске, Словачке и Мађарске с домаћинима из Новог Сада прво обишли скулптуре постављене у највећем војвођанском граду у последњих 20 година међу којима су били и споменици Михајлу Пупину, Лази Костићу, Јаши Томићу, Јаники Балажу, Кости Хаyију...Промишљању о оном што су видели доринели су и предавања и радионице, такође саставни де пројекта, да би своје виђење ситуације и идеје за њено превазилажење учесници отелотворили на изложби радова, а сада и у публикацији.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести