Владику линчовали скојевци у Оџацима

Десетковано свештенство и монаштво СПЦ наивно се понадало да је Други светски рат заиста окончан маја 1945, јер су се већ наредне године уверили да њиховим страдањима није дошао крај.

Епископа бачког др Иринеја Ћирића, током канонске визитације Оџацима 18. августа, након освећења тамошње капеле, крвнички је претукла заблудела светина, док су пароха, који покушао да га заштити, изболи ножем. Руљу су предводили горљиви скојевци, нешто раније пристигли са својим породицама „влаком без возног реда“ из забити јужне Србије. Темељно су идеолошки затровани да је владика био сарадник окупатора, а пропагандисти, који су их инструирали, прећутали су да је спасао животе више хиљада њихових сународника. Годинама се, као о божјој казни, у пола гласа и „да не чује зло“ причало да је једној од младих активисткиња, нарочито агилној да се докаже у харанги, недуго потом, вршалица откинула руку.

Уз Николаја Велимировића и Јустина Поповића један од најзначајнијих интелектуалаца СПЦ у 20. веку, уважаван у теолошким круговима широм света, епископ Иринеј је рођен у Сремским Карловцима 1884. Након осмолетке у родном месту, завршио је Новосадску гимназију, дипломирао на Духовној академији у Москви и Филозофском факултету у Бечу, где је одбранио и докторат. У манастиру Хопову замонашио се 1908, а на Божић га је за ђакона рукоположио лично последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић. Већ наредне године постаје доцент Карловачке богословије за Стари завет с археологијом и јеврејски језик, неко време предавао је и литургику, а потом, на основу научних радова, изабран за ванредног и редовног професора. Имао је само 35 година када је 1919. хиротонисан за епископа тимочког и био убедљиво најмлађи члан већ времешног Светог архијерејског сабора. Том епархијом управљао је две године, кад је, по својој жељи, прешао у Бачку и преузео њен владичански трон. Свестрано даровит, неуморно се бавио науком, још од младости поезијом, сликарством и поучном белетристиком, а дуго је изучавао и црквено појање – не само овдашње већ и византијско, руско и румунско. Преводио је с јеврејског, латинског, грчког, француског, руског, немачког и мађарског. У новосадском Владичанском двору сачувано је монументално распеће, дело др Иринеј Ћирића. Помало наивно, својом сведеношћу оно асоцира на величанствена остварења византијске иконографије.

Голгота у целом свету уваженог теолога (по позиву је предавао, између осталог, у Паризу, Единбургу, Берну, Софији, Стокхолму, Лондону и Глазгову, а у Светском савезу за међународно пријатељство помоћу цркава – данашњи Екуменски савет – био је биран за председника Управног одбора), почела је одмах након окупације Југославије. По положају, мада нико није тражио његов пристанак, именован је за члана Горњег дома парламента хортијевске Мађарске. Након рата замерано му је и држању током Рације у јануару 1942, кад је у јужној Бачкој страдало више од 4.500 Срба и Јевреја. Међутим, генерал Ференц Фекетехалми Цајднер, који је командовао злочиначком операцијом, на саслушању 1945, описујући припреме за погром објаснио је: „Намеравао сам да једном прокламацијом створим јаз између партизана и осталог српског становништва, па хтео да придобијем помоћ епископа Ћирића, али је он одбио да је потпише.“

Очајни владика, верујући да тако може поштедети српски живаљ даљег страдања, обзнанио је 22. јануара свој проглас (за јавност делимично цензурисан) и позвао вернике на мир, али га је потоњи народни херој Светозар Марковић Тоза, у партијском гласилу „Слободна Војводина“ прогласио издајником и претио да ће након ослобођења одговарати.

Тешком, често понижавајућом дипломатијом и молбама, успео је да из мађарског концентрационог логора Шарвар избави око 2.800 деце и 180 мајки с бебама па их размести по домовима својих епархијана, док је у Новом Саду основао болница за лечење несрећних малишана, који су у суровим условима живота оболела од туберкулозе. Касније је успевао да спасава и одрасле затвореника.

Но, уместо захвалности, нова, револуционарна власт је темељно припремала судски процес на којем би га оптужила за колаборацију, али није могла наћи ваљане доказе. Епископу је 17 месеци било забрањено да напушта Владичански двор, где је могао само да немоћно гледа како „ослободиоци“ безобзирно отимају вредне предмете, намештај и тепихе. Осиони примитивци у кожним мантилима повремено су се забављали симулирајући погубљење остарелог и намученог епископа. Из кревета су га водили у двориште репрезентативног здања, читали му тобожњу смртну пресуду, која се, уместо рафалом, завршавала бахатим смехом тамничара. Из кућног притвора изашао је тек на Ускрс, 13. марта 1946.

Након свих ратних и поратних стресова – никад се није опоравио од пребијања у Оџацима – тешко оболео, пао је у постељу, преминуо 1955. и сахрањен у крипти Саборне цркве.

Срђан Ерцеган
Мишко Лазовић

Злочином дириговано из Београда

Ни у приватним разговорима, па ни кад су већ били пензионисани, нико од послератних војвођанских руководилаца није се позивао на „заслуге“ за то злодело. Сви су тврдили да је директива морала доћи из Београда. Знало се да Извршни комитет Централног комитета Србије одлучује ко ће би мета Озне, али је партијско руководство такође знало да, док је на њеном челу Слободан Пенезић Крцун, наредба о нападу на владику неће бити извршена.

Мада жестоки револуционар, остао је одан традицији свога народа па се по партијским кулоарима причало да превише воли да „србује“. Међутим, чим је Крцун именован за републичког министра унутрашњих послова, индикатвно је што је егзекуција над прелатом, уваженим не само међу верницима, изведена само петнаестак дана након што први човек Удбе постао Милорад Милатовић. Ко зна да ли је хтео „спектакуларном“ акцијом одмах показати надређенима како је дорастао повереном му послу.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести