приступањем ЕУ. Њихова сврха је да подрже примену и развој европског социјалног модела који је Европска комисија 1994. године дефинисала “ као заједничке вредности које обухватају демократију и индивидуална права, социјално колективно преговарање, тржишну економију, једнаке могућности за све и социјалну заштиту и солидарност”.
Србија се потписивањем Споразума о стабилизацији и придржавању обавезала да ће ускладити своје законодавство са тековинама ЕУ, а у области социјалне политике наведена обавеза изричито је утврђена за области које се тичу услова рада, нарочито безбедности и здравља на раду и једнаких могућности. У области запошљавања сарадња мора бити усмерена у олакшавање реформи политике запошљавања у Србији, у контексту јачања привредне реформе и интеграције.
На први поглед не би требало да буде проблема да се Поглавље 19 отвори , јер се односи на оно што грађанима ове државе припада, на оно што радници треба да имају и на оно што нико не може довести у питање када је реч о безбедности и здравља на раду. Једнаке могућности нико не би смео ни да доводи у питање. Међутим, Србији ни мало није лако да отвори ово поглавље. Да ће бити проблема у отварању Поглавља знало се већ почетком прошле године када је најављено усвајање акционог плана којим би се уредили социјални стандарди. Члан преговарачког тима Србије Зоран Стојиљковић објаснио је да израда акционог плана значи да је констатовано да због тежине проблема и недостатка капацитета земља није у стању да отвори неко поглавље и да у разумном року треба да кроз акциони план подигне те капацитете и јасно одреди критичне тачке.
Управо те критичне тачке и њихово одређивање представљају проблем за Србију и јасно је да током 2016. нису утврђене и није пронађено решење за њих, па акциони план и поред свих обећања није усвојен до краја прошле године, а велико је питање и када ће бити. Јер, социјални актери тешко долазе до договора па чак ни не успевају да се договоре шта је оно што је добро- јер неспорно је да и тога има , а шта је оно на чему треба додатно радити. Шефица тима Србије за преговоре са ЕУ Тања Мишчевић пре неколико дана на Конференцији “Трипаризам у сенци државе” упозорила је да су реформе у социјално-економском дијалогу почеле још 2004. године, али да споро напредују. Синдикатима и послодавцима јасно је поручила да користе преговарачке процесе као инструмент за отварање социјалног дијалога, да траже најбоља решења, јер је Србији у интересу да их понуде.
Међутим, социјални дијалог је велики камен спотицања на путу ка отварању Поглавља 19. Социјални партнери сложни су само у оцени да и после 15 година од оснивања он не може да добије прелазну оцену, иако су сви свесни његовог значаја. Стање колективног преговарања на гранском нивоу у реалном сектору је ка-
тастрофално лоше. Колико је лоше можда најбоље показују речи Љубисава Орбовића, председника Савеза самосталних синдката Србије, да је социјални дијалог за синдкалце “слатки отров”, јер имају утисак да су близу договора, а резултата заправо нема, те да постоје ситуације да се колективни договор потпише, а онда их послодавачка организација поништи. При том нити су организције послодаваца репрезентативне, нити синдикати којих има пеко 20.000. Или, за Зорана Стојиљковића који је председник УГС ”Независност” Социјално-економски савет Србије је “ранжирна станица где се одбацују стари вагони”, јер се у њему не покрећу важна питања и у њему седе они који не одлучују ни о чему.
Председник Савеза самосталних синдиката Војводине Горан Милић оцењује да није боље стање са социјалним дијалогом ни у Војводини. Истиче да је стање трипартизма на нивоу локалних самоупава у Војводини изузетно лоше, јер с пуним капацитетом функцонишу само три социјално-економска савета : у Новом Саду, Старој Пазови и Руми. Зато ће једна од кључних активности Покрајинског социјално-економског савета бити пружање помоћи у оснивању и реактивирању социјално економских савета ако не у свим онда бар у већини војвођанских градова и општина.
Дакле, много посла је пред социјалним партнерима али и на државним институцијама. На том путу налазе се и препреке које земље ЕУ не могу ни да замисле, а међу њима је и синдикални податак да тренутно у Србији између 300.000 и 350.000 радника не прима редовно плату и да је неки нису добили месецима па и годнама. Може се додати и најновији податак Еуростата да је четвртина становништва Србије у ризику од сиромаштва, да држава даје колико може али да то није довољно за голо преживљавање.
Љ. Малешевић
