Аграр у пет тачака

или ће се окренути напретку по узору на аграрно развијене земље ЕУ. Без обзира на опредељење то подразумева решавање најмање пет тачака које су круцијалне за опстанак и даљи развој пољопривреде на овим просторима.

ФИНАНСИРАЊЕ - Остаје ли или се радикално мења модел државне потпоре и субвенционасања производње? Односно хоће ли прекомпоновање аграрне касе ићи у смеру већег улагања у инвестиције и развојне пројекте од општег значаја: системе за наводњавање, изградњу атарске инфраструктуре, противградну одбрану... или ће и даље бити социјални амортизер пољопривредницима. Који год правац да се заузме за аграр у националном буyету мора да се одвоји више новца него што је садашњих 4,25 одсто. Ваља озбиљно поразмислити и о моделу улагања у пољопривреду на принципу јавно-приватног партнерства који се у неким државама бившег социјалистичког система показао делотворним.



ПОЉОПРИВРЕДНО ЗЕМЉИШТЕ - Да се, коначно, дефинитивно утврди колико ораничних површина имамо и којим њивама држава, стварно, а не само на папиру, газдује. Формирање јединственог катастра и Фонда пољопривредног земљишта намеће се као приоритет. Морамо да знамо с којим земљишним ресурсом располажемо, тим пре што 1. септембра 2017. ступа на снагу одредба Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, по којој странци стичу право на несметану куповину наших ораница.



МОДЕРНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ - Даљи напредак пољопривреде, у блиској и даљој будућности, немогућ је без нових знања и иновација у технологијама обраде земљишта, производње здравствено безбедне хране, микро и макро интеграција, повезивања и удруживања произвођача, осавремењавања и унапређења маркетинга тржишта хране... Мора се знатно више уложити како у знање и науку тако и техничко-технолошка решења с којима, у еврпским оквирима, дебело заостајемо. Поготово се то односи на прераду у биљној, али и сточарској производњи, јер производ са додатом вредношћу на тржишту вреди знатно више од сировине. 



СТРАНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ - Оне су без икакве двојбе потребне и добродошле су у ситуацији када нам недостаје свеж капитал. Због лошег искуства са приватизацијом комбината и пољопривредних добара, треба бити веома опрезан без обзира да ли се ради о страном или приватном инвеститору. Најважније да се држава према томе јасно одреди и странце прихвати, у првом реду као стратешке партнере, а не купце земље и осталих наших природних ресурса. Наравно, са чврстом гаранцијом очувања капитала који инвестирају, јер без тога прича о страним улагањима нема основа.



УРЕЂЕНО ТРЖИШТЕ - Код нас је још увек пољопривредне производе лакше произвести него продати. Сфера трговине аграрним производима и стоком на домаћем тржишту готово да је у целости потпуно ван домашаја државе иако она тиме, због ненаплаћених пореза и ПДВ-а, највише губи. Кванташке и друге зелене пијаце, накупци, као и зона сиве економије у пољопривреди годишње обрне милијарде и милијарде динара, а пољопривредници, као примарни произвођачи, у томе најмање имају удела. Министарство пољопривреде има надлежност над пољопривредницима, али не и накупцима, па је потребна тешња међуресорска сарадња више министарстава, да би се дошло до тржишта уређеног по европском моделу.



Коста Рајевић

(аутор је помоћник главног уредника „Пољопривредника”)