шта бисмо на овој раскошној земљи све могли направити и докле догурати, они који ни педаљ плодних њива немају и којима је свака кап воде злата вредна, преузимају кормило европске пољопривреде. У први ешалон произвођача и извозника воћа и поврћа пробија се шпанска најјужнија покрајина - Андалузија, у којој је, да се не поверује ни оном што очи виде, на готово беживотном земљишту, у пустињским условима, настало море пластеника. У региону Алмерије и Мурсије, тамо где је земља пуста, нема и замукла, где ни кап кише не падне по шест месеци, највећа је концентрација пластеника у свету. Само их у том делу Андалузије ипостављено на 45.000 хектара.
- Лако је вама, што год да баците у земљу нешто ће вам нићи – реченица је коју су новинари из Србије, обилазећи андалузијско “море пластике” у организацији Економског одељења Амбасаде Шпаније у Београду, често могли чути од саговорника, шпанских повртара и воћара. – Ми на земљу и воду другачије гледамо, чувамо сваку кап и мислимо како ћемо је искористити.
Борећи се са суровом природом, уједно грабећи ка новим технологијама и иновацијама у наводњавању и пластеничкој производњи, управо је Алмерија, у којој се у сезони произведе око 3,5 милиона тона воћа и поврћа, од најсиромашнијег европског региона постала главни произвођач у целој Европи и један од највећих извозника. У пластеницима алмеријских пољопривредника производе се два, па и три циклуса годишње, комбинују се јесење и зимске културе, попут парадајза и паприке, са пролећним – дињом, лубеницом… Ово подручје познато је и по производњи лимуна и мандарина на отвореном пољу, а берба је баш сад у току. Како смо могли видети, захваљујући контролисаном наводњавању и прихрани, произвођачи су стигли до тога да с једног стабла беру чак 400 килограма лимуна. Тајна успеха андалузијских пољопривредника, општи је утисак са овог студијског путовања, је у неколико ствари – паметно осмишљеној националној стратегији од које се не одступа, сарадњи пољопривредника са научно-истраживачким инстутицијама, иновацијама у наводњавању и производњи и – удруживању. На овдашњим унивезитетима и институтима пројектовани су најсавременији системи за наводња-
вање у свету, од прецизног заливања засада до мреже која обезбеђује наводњавање уз помоћ бежичних уређаја, по захтеву сваке парцеле.
- Наравно, кључ је у иновацијама у иригацији и фертилизацији, али није ту реч само о наводњавању, већ о целокупном темељно разрађеном и повезаном систему, од прављења акумулацијских језера, пумпних станица до распрскивача, компјутерски управљаног и надзираног система. Суштина је у томе да се на земљиште које је претходно испитано доведе дословно до корена биљке управо онолико воде и хране колико је биљки потребно за оптимални раст – објаснио нам је директор у компанији “Хермисан” Хуан Фелипе Муњос Вискаино.
“Хермисан” је један од водећих шпанских произвођача опреме и система за наводњавање у пластеницима и на отвореним пољима, а укупно ове фирме пројектују и продају својих производа за две милијарде евра, што у Шпанији, што у 70 других земаља. Како смо чули од Хуана, поента је у томе да се употребом нових технологија потроши што мање воде, а оствари што већи принос, уз заштиту животне средине.
- Све је просто. Важно је познавати биологију биљке и карактеристике земљишта и омогућити прецизне количине хране и воде. Киша овде није пала од маја, али заправо би нам сад помрсила конце јер би пореметила овај контролисан систем – казао нам је Хуан, док смо обилазили пластенике и плантаже лимуна у Сан Хуану, на самом југу Шпаније, надомак Аликантеа.
Андалужани се за воду довијају како знају и умеју па користе и кишницу, и морску, и подземну, а довлаче је и из других делова Шпаније. Граде акумулациона језера па онда из њих вуку воду, све је аутоматизовано, а мозак система је у компјутеру. Све је изводљиво и све је исплативо, највише захваљујући томе што су овдашњи пољопривредници, што год да раде – удружени. И у томе су Андалужани јединствени. Заједно наводњавају воће и поврће, као чланови удружења корисника система за заливање. Плаћају право на коришење воде из акумулационих језера и та је чланарина за све њих једнака, а на то плате и други део, у зависности од потрошене воде, то јест хектара наводњаваних површина.
Велике користи од чланства у локалној задрузи имају браћа Гаскез који се баве производњом чери парадајза на два хектара под пластеницима. Они су нам рекли да су задовољни и да од овог посла могу лепо да живе. Како и не би били када на два хектара произведу око 200 тона парадајза који продају на велико за 1,8 евра по килограму. По томе би њихово улагање од 300.000 евра требало брзо да се исплати.
Задружни систем за Шпанију је изузетно важан, предочио нам је у Мадриду и заменик директора за развој и иновације у Министарству пољопривреде Шпаније Клементе Мата Тапија. У овој земљи је већина од безмало милион пољопривредних газдин-
става у некој од задруга, највише у воћарству. Да је удруживање један од приоритетних стубова стратегије развоја пољопривреде у Шпанији јасно је из две ствари – држава помаже задругарима тако што их добрим делом ослобађа плаћања пореза, а из европске касе, односно програма који је комбинација ФЕДЕР (Европски фонд за регионални развој) и локалних фондова, задругама је намењено 250 милиона евра за период од 2014. до 2020. године.
Слађана Глушчевић
Парадајз десет евра, малине седам
Да је среће и памети и да су наши пољопривредници удружени као шпански, вероватно би успели да се домогну велетржница попут једне од највећих у Европи – мадридске “Меркамадрид”. Овај савршено организован град у граду простире се на 220 хектара, у њему ради 800 компанија и 8.000 запослених, а свакога дана пазари 25.000 купаца. Парадајз сорте “раф” из пластеника у Алмерији на тезгама “Меркамадрида” премашује осам евра по килограму, а достиже и десет. Малина из Екстремадуре, како нам је рекао произвођач Андрес Алварес, кошта 7,4 евра, док килограм боровнице иде и до 16 евра. И сва роба нађе купца јер ова тржница снабдева храном 12 милиона људи. Нажалост, српске робе нема на овим тезгама, а како смо чули од продаваца, до “Меркамадрида” некоћ је доспевала наша шљива која се на шпанским острвима продавала по десет евра килограм.
Андалузијско море пластике
Борећи се са суровом природом, уједно грабећи ка новим технологијама и иновацијама у наводњавању и пластеничкој производњи, управо је Алмерија, у којој се у сезони произведе око 3,5 милиона тона воћа и поврћа, од најсиромашнијег европског региона постала главни произвођач у целој Европи и један од највећих извозника.
