ознаку „Српски квалитет”. Као што је „Дневник” већ најавио, Влада Србије усвојила је Уредбу Министарства пољопривреде која предвиђа да у домаћим продавницама и трговинским ланцима буду посебно истакнути рафови с ознаком „Српски квалитет” и да производи изложени на њима носе жиг с истим натписом, као и с ознаком „Нон ГМО”. Исти жиг предвиђен је и за друге категорије хране – млеко и млечне производе, воће, поврће, житарице, уљарице, мед...
Графичка ознака „Српски квалитет” имаће четири крстасто распоређена стилизована оцила, благо ротирана у смеру супротном кретању казаљке сата, а уз тај симбол стоји и натпис „Српски квалитет” исписан латиницом, ћирилицом или на енглеском.
Тако ће домаћи потрошачки тачно знати где се налази месо и месне прерађевине појединих домаћих произвођача. Истраживања су показала да је грађанима у Србији веома важно где је роба произведена и да чак 83 одсто испитаних сматра да су домаћи производи добри и даје им предност. Готово две трећине испитаника даје предност домаћој роби у односу на страну, али проблем настаје када треба купити домаћи производ. Наиме, уколико је он скупљи од увозног, онда наши грађани, без обзира на економски патриотизам, купују страну робу јер за домаћу једноставно немају довољно новца. Другим речима, српски потрошачи верују да је српска роба бољег квалитета, као и да оно што се увози често није ни приближно добро као у земљи која га производи, али празан новчаник их често тера да уместо жељеног и квалитетног купују оно што могу.
У већини потрошачких организација истичу да је битно место производње, као и удео сировине у производу, али скрећу пажњу на то да је велико питање шта је у ери приватизације домаћи производ пошто су многи наши познати произвођачи прехрамбених производа сада у власништву иностраних компанија. То се поготово потврђује када је реч о преради меса и месних производа јер су власници већине великих кланица у Србији управо стране компаније. Сремски сточари тврде да је њихово свињско месо знатно бољег квалитета од увозног, али су склони веровању да се оно не продаје на српском тржишту већ да наши грађани једу увозно месо и месне производе знатно лошијег квалитета .
По нашим прописима, држава не може потрошачима сугерисати куповину српских производа јер сви трговци и роба, домаћи или страни, морају имати једнак третман. Међутим, рачуница показује да, када се да 100 динара за домаћи производ, често и до 95 остаје у земљи и иде на трошкове производње, плате радника, инвестиције и издвајања за просвету, здравство, пензије, а само пет динара одлази кроз профит у yепове власника фирме. С друге стране, ако се тих истих 100 динара да за увозни производ, највећи проценат суме излази из новчаних токова Србије. Но, та рачуница, ма колико била тачна, има и своје недостатке, а то је да потрошачи у економској оскудици не могу да размишљају где одлази динар и ко од њега профитира. У борби за голо преживљавање мало има места за разум.
Списак с првим корисницима поменуте ознаке биће објављен на сајту Министарства пољопривреде. Председник Националне организације потрошача Србије Горан Паповић истиче да је та врста означавања српских производа прихватљива, али да се морају поставити јасни критеријуми и правила игре да се пројекат не би свео на популизам. Уз то, потрошачке организације морају добити јасна правила игре и бити укључене у оцењивање квалитета хране.
Љ. Малешевић
Које месне индустрије су у игри
Да би произвођачи добили жиг „Српски квалитет”, мораће Министарству пољопривреде доставити спецификацију производа, податке о пореклу и квалитету основне сировине од које је произведен и опис три посебна својства у односу на прописане захтеве квалитета за сваку врсту производа. Већ се нагађа да би се међу првим производима могле наћи месне прерађевине „Карнекса”, „Јухора”, „Златиборца”, Индустрије меса Бачка Топола, али и неких страних кланичара који послују у Србији.
