Пре усвајања Закона о заштити корисника финансијских услуга, банке су та потраживања могле продати агенцијама које су се пре неколико година појавиле на том тржишту. То решње се код нас помињало опет недавно, али до тога неће доћи: Нацрт закона о финансијском обезбеђењу, који је припремила Народна банка Србије, уступање потраживања грађана агенцијама није предвидео. Као и до сада, та потраживања ће моћи између себе да размењују само банке.
За грађане ће и даље ту најбитније бити одредбе Закона о заштити корисника финансијских услуга. А то значи да нема једностране промене одредаба уговора, банке су обавезне да клијенте обавесте о промени варијабилне каматне стопе. У случају уступања кредита, банке од дужника морају да добију сагласност за пренос податка који су у домену банкарске тајне. Услови који се нуде клијенту не могу бити по њега лошији од оних које је имао у банци у којој је подигао кредит. Изузетак је само ако се клијент с новим условима сам сложи.
Професор Факултета за правне и пословне студије „Др Лазар Вркатић” у Новом Саду др Александар Васиљевић каже да су поменута решења добра.
– Искуства која су грађани имали с агенцијама које откупљују њихова неплатива потраживања од банка а пре доношења Закона о заштити корисника финансијских услуга била су веома лоша – наводи Васиљевић. – Те агенције сигурно не би куповале кредите да би их касније репрограмирале под условима који одговарају клијенту и омогућују да настави отплату. Извесно је да би се то претворило у принудну наплату те да би се ти клијенти нашли у ситуацији да им се имовина распродаје будзашто.
Он наглашава да банке немају разлога да жале што те зајмове неће уступити агенцијама. Уколико желе да их продају по 50 или 30 одсто од вредности кредита које су добијале агенцијама, могу то да уступе и самим клијетима
– Не видим зашто банке не позову клијента и понуде му отпис 30 или 50 одсто преосталог дуга и смањење рате. Тада би клијенти могли сервисирати потраживања која су им проблем. То што је банка лоше проценила ризик када је некоме одобрила кредит не може бити само његова кривица. Клијент и банка треба то да деле – наводи наш саговорник.
Већ неколико година код нас се помиње доношење закона о личном банкроту, али...
– Сматрам да то решење, које је уобичајнео у развијеним земљама, код нас не би добро функционисало. Када се прогласи лични банкрот, лице које се нашло у тој ситуацији добија старатеља. Он треба да се брине о томе да клијент враћа дуг, одређује му средства за живот и сличо. Сматрам да код нас нема довољно стручних људи који би се могли бавити тим послом те да би се ту јавиле бројне злоупотребе. Од онога што приходује, стратељ треба да остави том лицу новац за подмирење основних животних трошкова. Нажалост, код нас многи људи који примају редовну плату немају новца за подмирење основних потреба из званичне потрошачке корпе. Зато је боље да се с тим прописом још сачека – наглашава Васиљевић.
Д. Вујошевић
Барем неће бити горе
Клијенти који касне с отплатом кредита могу се сада тешити тиме да им бар неће бити горе. Грађани своје обавезе сервисирају редовно, а у доцњи су тек са 7,2 одсто, говоре подаци Кредитног бироа Удружења банка Србије. Привреда касни дупло више. Истина, по нашим прописима, грађанима треба дупло више времена да падну у доцњу од привредника, односно, предузећима и предузетницима се доцња рачуна ако протекне 15 дана од датума за измирења обавезе а они нису уплатили новац. Код становништва доцња почиње тек ако је протекло 60 дана од датума за уплату рате.
