Он се тада јавно, а подржали су га и остали чланови Савета, залагао да се утврди како је ко и на који начин дошао до огромне имовине, односно како је то постало могуће да “сиротани”, који на папиру добијају мале плате из државне касе, поседују огромну покретну и непокретну имовину.
Чупићеву идеју начелно су подржали сви, али се даље од тога није отишло. Све владе , а и све политичке партије на власти, од 2000. године обећавале су да ће им међу првим задацима бити доношење управо овог законског акта, одређивали су и рокове до када ће то учинити и... ништа. Заправо, не само да се ништа није догодило, већ је до данас остало нејасно и то које би министарство – правде или финансија – формално требало да припреми нацрт закона и упути га на јавну расправу.
С друге стране, правници су указивали и на готово нерешив проблем ретроактивности, истичући да би чешљање нечијег „првог милиона”, стеченог тамо негде у прошлости, а по слову новог закона, било у супротности са Уставом Србије. Ипак, сада се поново, и то орочено до краја године, најављује доношење закона о пореклу имовине. Но, чак и да коначно Србија заиста и добије тај акт, велико је питање да ли ће се они, који су се богатили док је народ сиромашио, моћи наћи под његовим ударом.
Како се највише “меда” скупљало у доба када су многи велики српски гиганти продавани незаконито, а о томе сведоче и извештаји поменутог Савет за борбу против корупције о бројним спорним приватизацијама и улози политичара у њима, јасно је да се од испитивања само актуелног стицања „првог милиона” нећемо нарочито овајдити. То наравно не значи да овај пропис не треба донети, напротив, али је чињеница да без провере начина на који су политички тајкуни, па и поједини политичари, акумулирали постојеће свеколиког богатство - жељени циљ неће бити постигнут.
Истине ради , треба рећи и то да је и до сада постојао законски основ да се утврди да ли је неко и како стекао одређену имовину. Баш као што се без проблема могло упоредити оно на што је неко плаћао порез са оним што реално поседује. Наиме, унакрсна провера имовине могућа је и по садашњем Закону о пореској администрацији, али је питање како се тај закон примењује, односно да ли се уопште примењивао претходних година.
Јер да јесте, онда најављени закон, који неће моћи да важи “уназад” , па ће се самим тим извући они чије су руке најдубље биле у тегли с медом,не би био ни био потребан. Другим речима, није ни претходних година постојала сметња да се утврђује ко шта има и како је то што има стекао, баш као што није било законских препрека да се имовина за коју се унакрсном провером утврди да је без покрића или одузме или да се на њу наплати порез.
С друге стране, треба рећи и то да усвајање закона о пореклу имовине није текло лако ни у многим европским државама, што доказује чињеница да он у некима ни дан данас не постоји. Но, то што таквог посебног закона тамо нема, не значи да ова материја није регулисана и уређена, само кроз неке друге прописе и акте. Према истраживању Библиотеке Народне скупштине Србије, у Аустрији и Италији се порекло имовине испитује у контексту одузимања имовине проистекле из кривичног дела, док се у Немачкој, Француској и Холандији порекло имовине доводи у везу са правом власништва, односно поседовања. И у свим тим државама је имовина сваког појединца, дакле не само политичара, под сталном лупом порезника.
Порекло имовине у Шпанији и Шведској доказује се кроз право власништва и прописе који се односе на хипотеке, с тим што се у Шведској оно доказује уписом непокретности у Регистар имовине, јер једноставно све непокретности морају имати власника. У Мађарској се порекло имовине регулише са више закона, а слично је и у Румунији. Такође је и у Русији порекло имовине регулисано са више аката, и то из области банкарства, игара на срећу и пореског система.
Од свих је за нас можда најзанимљивији пољски модел, где је порекло имовине регулисано Законом о порезу из дохотка физичких лица и Законом о порезу. Конкретно, пољско законодавство прописује услов за испитивање порекла имовине, тачније извора средстава којима је она прибављена. Висина прихода који није оправдан извором или приходом из “невидљивог” извора, процењује се на основу расхода које порески обвезник наведе у годишњој пореској пријави, као и кроз вредност имовине стечене током године ако ти расходи и вредност не могу бити подмирени из неке друге имовине. При томе се самим питањем порекла имовине бави генерални инспектор за финансијске истраге, који приде у рукама има и прописе чији је циљ борба против финансирања тероризма.
Љубинка Малешевић
