Осим тога, објашњава за „Дневник” професор Дарко Маринковић из Центра за индустријске односе, изостанак редовних плата и рад месецима без динара не доприносе продуктивности радника јер, како истиче, „гладни радници не могу бити продуктивни и стварати велики профит”.
– Кроз медијски пројекат „Где су наше плате?” дошли смо до податка да су радници који раде и имају радно место и шта да производе – месецима без плата – каже Маринковић. – По подацима Републичког завода за статистику, таквих радника у Србији је око 50.000, док подаци синдиката показују да је та бројка неколико пута већа. Синдикати скрећу пажњу на то да, осим неисплаћивања плата, постоји и неплаћање доприноса, неплаћање стажа, закидање на заради, неплаћање прековременог и ноћног рада...
Све то фактички утиче на умањење или изостанак редовних зарада запослених. Неисплаћивање зарада за урађено друштво је цивилизацијска срамота и просто је реч о нечему неприхватљивом. Ако се дода да је неисплаћивање зарада у Србији вишедеценијски проблем који служи за лично богаћење појединих послодаваца, док је држава инертна, правосуђе неефикасно, а закони се не спроводе, онда је још јасније зашто су нам плате мале и зашто заостајемо за другима.
Наш саговорник истиче да се поменути пројекат читаву годину бавио темом неисплаћених зарада у Србији, користећи изјаве представника синдиката, послодаваца, експерата и политичких власти јер је јасно да је реч о озбиљном проблему, који тражи анимацију целог друштва, као и решење, а преко којег се годинама олако прелази.
– Представницима наших синдиката је веома тешко да својим колегама из других земаља објасне проблем неисплаћених плата за урађено. Једноставо, у уређеним држава таква појава не постоји и странци зато не схватају о чему се заправо ради и како је могуће да послодавац тражи да му се нешто уради и да то не плати. Не разумеју о чему се ради и како неко може да укида елементарно право на рад и зараду. Исто тако, тешко могу да разумеју како преживљавају радници који месецима раде, а не примају плату, и како издржавају своје породице – каже Маринковић.
Истраживање је, међутим, показало и велико разумевање самих радника за ситуацију у којој је цела држава наш, додаје Маринковић, објашњавајући да су запослени, и поред беде с којом се тешко носе, успели да „обуздају” гнев и нађу образложење за изостанак редовних плата.На питање да ли та појава утиче на продуктивност радника, а тиме и на укупну производњу, Маринковић одговара да радник који ради и не прима плату губи мотивацију за рад, а самим тим је и његова продуктивност умањена.
– Газде то морају добро знати: гладан радник не може бити продуктиван, нити мотивисан да добро ради. Он чак ни физички није способан да добро ради када је гладан. Уз то, нарушава му се и здравље јер се не храни довољно, а то, опет, утиче на угрожавање радне и животне способности. Коначно, треба бити свестан тога да капиталисти у данас развијеним демократским државама Европе нису прихватили подизање стандарда и квалитета живота људи на основу пристојних зарада зато што су изненада „заволели” раднике, већ зато што је било јасно да другачије друштвено неодговорно понашање неминовно доводи до незадовољства радника, а то се манифестује кроз штрајкове, јавне протесте, социјални бунт, а у таквим условима нема профита и зараде – закључио је Маринковић.
Љ. Малешевић
Има ту свега
– Истраживање је показало да заиста постоје послодавци који су осиони и себични и који једноставно не исплаћују зараде, закидају на њима, гледају да их на све могуће начине умање, али и да постоје газде које немају чиме да исплате плату јер су на наплату стигли сви непромишљени кораци из ранијих година. Ту се пре свега мисли на то да нема јаке привреде и реалног сектора који производи јер држава не може да живи од кафића, банака, трговина, мењачница… Мора радити добростојећи реални сектор, који ће производити материјална добра и тако стварати могућност да радник заради и добије своју плату. И то не било какву, већ пристојну плату од које ће моћи живети – наглашава Маринковић.
