Глас радника нити се чује, нити га ко слуша

Транзиција и приватизација много тога су промениле у привредном животу Србије: многе некад моћне фабрике, у којима су биле запослене хиљаде радника, више не постоје.

Због неправилности приликом приватизације, многа радна места, која су могла бити сачувана, нестала су и погони зврје празни или је на њиховом месту изграђена стамбена зграда или тржни центар.

Упоредо с тим променама дошло је и до промена у синдикалном организовању запослених. Уместо моћне синдикалне организације, данас су синдикати расцепкани – како представници синдиката кажу, има их на хиљаде – а тиме је њихова снага значајно ослабила. Због тога је и положај радника, иза којих више не стоји снажан синдикат који се бори за њихова права и чији се глас чује и слуша, све тежи, јер је синдиката много, а нису довољно јаки, њихов глас слабо се чује, а мало ко их и слуша.

Дакле, све мање радних места и све већа несигурност да ће се оно сачувати раднике су довели у веома тежак положај, посебно кад је у питању синдикално организовање. Иако то сигурно није једини разлог, извесно је да се чланство осипа и да је број радника који су и чланови синдиката, све мањи. У првом плану запослених је да раде и на тај начин обезбеде егзистенцију, а поучени искуством из протеклих година у којима се мало шта позитивно променило у њиховом положају и заштити радничких права... више нису ни заинтересовани да постану чланови синдиката.

Никаве сумње нема да је данас положај радника у Србији тежак, да се радничка права смањују и да је борба за хуманији однос према запосленом већ одавно изгубљена. Социјални дијалог готово да не постоји, а представници синдиката истичу да су за то криви и послодавци и синдикати. По речима председника Савеза самосталних синдиката Србије Љубисава Орбовића, социјалног дијалога нема између незаинтересованих послодаваца и расцепканог синдиката, а уз то указује на то да, рецимо, у „Железницама Србије” има чак 32 синдиката.

Говорећи на форуму „Трипартизам у сенци држве” о социјалном дијалогу између синдиката, послодаваца и државе, Орбовић је истакао да протеклих 15 година није постигнут ниједан позитиван резултат у заштити интереса запослених. Он је нагласио и да нико не говори о проблему да послодавци колективне уговоре које потпишу не примењују или их пониште.

– Организације послодаваца нису реперезентативне, а нису ни синдикати, којих је више од 20.000 – рекао је Орбовић. – У „Железницама Србије” постоји синдикат који има два члана јер су два смењена директора основала посебан синдикат у којем је један председник, а други секретар. Слично је и у Градском саобраћајном предузећу „Београд”, где има 25 синдиката јер је законодавство омогућило заштиту личног интереса и уништавање синдикализма.

По мишљењу председника Уједињених гранских синдиката „Независност” Зорана Стојиљковића, социјални дијалог у Србији не заслужује ни двојку, а Социјално-економски савет Владе Србије упоредио је с ранжирном станицом на коју се одбацују стари вагони.

– У том савету се не покрећу важна питања, а у њему седе они који не одлучују ни о чему – рекао је Стојиљковић. – Држава не држи до нас па зато „Независност” неће учествовати у раду СЕС-а док се не покрену суштинска питања о социјалној правди, приватизацији, субвенцијама и незапослености.

Председник Уније послодаваца Србије Небојша Атанацковић истакао је да послодавци, велике фирме, међу којима и иностране, не желе да уђу у Унију послодаваца јер немају интереса, док је помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Лазић рекао да послодавце треба убедити у то да учествују у социјално-економском дијалогу.

Д. Млађеновић

 

Реформе почеле 2014. године

Шефица тима Србије за преговоре с Европском унијом Тања Мишчевић казала је да су реформе у социјално-економском дијалогу почеле 2004. године, али да споро напредују. По њеним речима, потребно је да се преговарачки процес искористи као инструмент за отварање дијалога те да се траже најбоља решења јер је то свима у интересу.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести