у среду на кратко је одложио најављени разговор о свињогојству, којем не цветају руже. Чаба је у свињогојству од детињства јер су се том граном сточарства успешно на велико бавили његови преци.
– Готово невероватно звучи податак да су пре Другог светског рата дедови са очеве и мамине стране недељно за Беч извозили око 3.000 товних свиња. Сада толико Земљорадничка задруга из Бачке Тополе можда откупи годишње од својих коопераната – напомиње Микушка, констатујући да се и сам свињогојством бави само “на мало”, јер нема никакве рачунице, мада је то главни приход газдинства.
Стрмоглави пад у свињогојству у породици Микушка десио се у претходне две деценије, јер је са стотину крмача фарма спала на десетак, тек толико да се сачува традиција. Чаба објашњава да држи расне свиње “ландрас” са педигреом, пошто оне више вреде, поготово што их делом узгаја и продаје као приплодне назимице. Такве су прилике да Чаба годишње прода око 25 приплодних назимица, углавном у Војводини, али по неки комад купца нађе и јужно од Саве и Дунава.
Породица Микушка има 15 јутара сопствене земље и још 10 јутара држи у закупу, што је подређено обезбеђењу сточне хране, јер од свињогојства живи, узимајући у обзир да поред приплодних назимица и годишњег това око 80 свиња, значајан приход доносе нерастови кроз вештачког осемењавање. Микушка подсећа да се у свињогојству рачуница не може посматрати само у једном турнусу или години, него у дужем циклусу од четири-пет година.
– Ако тако посматрамо, онда је рачуница отприлике позитивна и мало може да се напредује, међутим, ако погледамо данашње стање на тржишту, баш данас је откупна цена товљеника пала на 115 динара за килограм живе ваге, а до сада је била 125 динара. Са откупном ценом од 115 динара, произвођачи на сваком товљенику имају чист губитак 1.000 до 1.050 динара, а томе треба додати и остале трошкове. Има неколико већих узгајивача свиња који се овим послом баве квалитетно, доста су улагали да би обезбедили све неопходне услове на фармама, а сада размишљају да потпуно угасе производњу. Проблем је да ако гледаш у дужем циклусу од четири-пет година, у свињогојству има мало зараде, али ту малу зарадицу мораш улагати уколико желиш опстанак. Дугорочно посматрано, умориш се од тога да домећеш паре само да би опстао. Деценију уназад, нема ужитка у свињогојству, да се човек може обрадовати свом раду. Посла има преко главе, можеш да радиш, а на крају ти остане само ђубре. Парадоксално и смешно, али је тако.
Управо закон измењен у мају прошле године погађа породицу Микушка и њихове нерастове лиценциране за приплод, јер им је до тада било омогућено да обављају осемењавање лиценциране приплодне крмаче других газдинстава, а сада могу да то обављају само у сопственом газдинству.
– Могу и сада да обавим ту услугу другим газдинствима, али прасад тих крмача не могу бити педигрирана као расна. Овом изменом закона начињена је велика грешка у систему, јер се не ради на побољшању квалитета у свињогојству, пошто се сада ради на црно. У целој Србији само фарма из Велике Плане има право да продаје семе нерастова за вештачку оплодњу, а она само понедељком издаје семе. Треба да се зна да се крмаче не терају само понедељком и уторком, него се терају и треба им семе и другим данима, па и недељом. Ако купујем семе у понедељак, то семе се до недеље поквари, па онда шта људи да раде, него долазе код мене и узимају семе јер су добили папир на основу којег могу да припуштају крмаче и припуштају их са семеном мојих нерастова, које им даје прасад са лажним резултатом. Контактирана је фарма из Велике Плане, али они кажу да немају могућности да семе нерастова више пута недељно шаљу ветеринарским станицама. Овај проблем додатно отежава напоре за побољшање квалитета грла код малих газдинстава.
У општини Бачка Топола петнаестак фармера баве се свињогојством са квалитетним приплодним лиценцираним крмачама, а ту је и неколико великих свињогојских фарми. Чаба Микушка, који је и председник Општинског удружења узгајивача свиња, указује да је код малих пољопривредних газдинстава око 1.000 крмача, али од тога је свега петина квалитетних. Микушка вели да су се произвођачи у свињогојству надали да ће нешто почети да се ствара за стабилизацију у овој грани сточарства, да ће се применом нових уредби радити квалитетније и успешније, међутим, не види да има помака да би се осигурала изгледнија будућност малих фармера.
– По мени, једино могу опстати они који поседују најмање стотину крмача, али ко има толико крмача, тај има и других прихода, док мали произвођачи до 25 крмача немају додатних прихода и капитала, него оно што стекну морају да улажу у сопствени опстанак. Додатни капитал не могу да стављају на коцку и сада већ полако пропадају. Улазак страних инвеститора је можда једино решење за пропаст малих произвођача и за њихову преквалификацију у товљаче, такорећи, у раднике за страног инвеститора кроз услужни тов свиња. У томе видим будућност.
Милорад Митровић
Конкуренција из увоза
Нашим сточарима конкурише увоз товљеника из иностранства, а по свему судећи биће још жешће конкуренције у погледу даљег снижавања цене. Чаба Микушка указује да је у суседној Мађарској смањен ПДВ на пет одсто па је за смањење ПДВ-а пала и откупна цена товних свиња, тако да је јефтинија него код нас. „То ће довести до тога да ће се већим темпом увозити свињетина из Мађарске у нашу земљу. Јесте да је укинут увоз механички обрађеног меса, такорећи неквалитетног меса, али то је мизерно мало, наспрам онога колико се увози, јер је то свега једна петина свињског меса које се увози у Србију. Већина је квалитетног меса која се увози, што обара цену нашим сточарима”.
Само удруживање може да помогне
У новим околностима неће вредети да мали фармери производе прасад за товљаче, тврди Микушка, додајући да већи товљачи већ сад не желе више да сарађују са малим произвођачима прасади, под изговором да је код малих произвођача различита патологија свиња, па када се скупи прасад из 10 до 15 малих произвођача долази до хаварија.
– Њима је једноставније да купе прасад од великог произвођача и тиме имају мање брига. Схватам и у праву су, а ми имамо шансу у том смислу да се удружимо, да вакцинишемо прасад против оних болести које харају код товљача, а то је против цирковирозе и пнеумоније, поред обавезног цепљења против свињске куге. Једино на тај начин бисмо могли да се организујемо и опстанемо.
Наш домаћин наводи да таквих покушаја има у Пачиру, где одгајивачи сами организују цепљење прасади против тих болести.
– Код оваквих видова удруживања иде се на поверење и вреди испоштовати договорену вакцинацију, која кошта 250 до 400 динара по комаду, што је три до четири килограма меса живе ваге, али добија се сигурност да ће товљачи откупити прасад која неће обољевати. Међутим, тешко је приволети сточаре на сарадњу, када им је пуна капа свега што се од њих захтева да би тек нешто мало добили за уложено у производњу. Дошло је до тога да пуцају нити и сточари губе поверење чак и у оне који им желе боље.
