који су претходних деценија откупљивани по неким законским основама, а које сада треба вратити бившим власницима или фондацијама и задужбинама. Процењује се да у Србији има око 5.000 таквих станова на којима су претходних деценија многи грађани стекли станарско право кроз откуп или године становања.
Држава је тим законским актом дала локалним самоуправама рок од четири месеца да попишу све те закупце на неодређено време да би тражила решење за њих јер станови које су они откупили и стекли станарско право на њима заправо треба да буду реституцијом враћени бившим власницима, задужбинама и фондацијама.
У питању су заправо станари које је држава уселила у станове или куће после Другог светског рата. Ти станови су били национализовани или конфисковани. Сада овим актом држава коначно пописује све „заштићене станре”. Закон предвиђа формирање регистра закупаца, који ће бити најважнији за процену трошкова у случају да се као решење тог проблема предвиди пресељење закупаца и породице у други стан.
Тек када попис тих станара буде завршен, држава би могла, уколико за то има новца, да им понуди одговарајуће станове по повољним условима. Изменама Закона о становању стари власници би за десет година могли доћи до одузете некретнине, мада би сви они који су поднели захтев за повраћај одузете имовине желели да им се они врате одмах. Међутим, држава за тих десет година треба да реши проблем око 5.000 станара који су законски стекли право на станове који су њима или њиховим прецима у неком тренутку додељени и у којима су они све ове деценије живели легално.
Професор Правног факултета у Београду др Драгор Хубер сматра да је рок од десет година разуман.– Боље поставити разуман али остварљив рок, него неки бољи који није остварив – рекао је Хубер. – Важније је можда било да се у закону предвиде извори новца и мере које ће се предузимати и стављати локалним самоуправама у задатак.
Предвиђено је да они који су остварили право на становима који су национализовани или конфисковани од општина добију понуду да нове станове плаћају 20.000 динара по квадрату, односно 40.000 динара за новоградњу.Ако се решење не нађе, заштићеним станарима би морала да се из буyета исплати тржишна вредност стана.
Осим података о броју таквих станова, за државу је битан податак и број лица која тренутно станују у њима јер је то најважније за процену трошкова у случају да се као решење тог проблема предвиди пресељење закупца и чланова његовог породичног домаћинства у други стан, пошто би се трошкови прибављања стана рачунали управо према одговарајућој површини стана у односу на број чланова домаћинстава.
Због тога се очекује да се кроз примену тог закона обезбеде и ти неопходни подаци јер су они кључни параметри за најприближнију процену потребних пара као и временске динамике за решавање тог проблема, а све у циљу доношења најрационалнијег и одрживог решење и за заштићене станаре и за власнике који чекају да им станови буду враћени.
Љ. Малешевић
Нико не зна колико тачно има закупаца на неодређено време
Властимир Дедовић из Удружења корисника станова у приватном власништу истиче да нико не зна колико тачно има закупаца на неодређено време и зато је добро да се направи евиденција.
– Процене ЦЕП-а, рађене за Владу још средином деведесетих година прошлог века, биле су да је таквих станова око 10.000, а станара око 40.000 – рекао је Дедовић. – Многи су у међувремену преминули или се одселили.
