у атару Падеја. Никола и његов син Миодраг имају око 150 грла, а ради економичности у заједничком стаду су овце Роберта Жомоље и Денеша Чичмана. Урбанови и дружина држе овце чисте француске расе “ил де фарнс”, а волели би да се стадо прошири и буде још бројније.
- Младе заинтересоване за бављење овчартсвом и останак на селу волео бих да уверим да се исплати бавити овцама. У овчарству сам четири деценије, од када сам стадо наследио од оца. Могу рећи да је прво и пресудно волети оно чиме се бавиш, па тако и овчарство. Ко воли на крају му се исплати, а ко не воли, yабе му је и причати – уверен је Никола Урбан.
Никола сматра да се велика корист не може остварити од данас до сутра, него да се посвећеност овчарству исплати на дуже стазе. Опстанак стада подупиру испаша и потражња јагњетине, а добро дође и подстицај из државне касе за уматичена грла и товну јагњад.
- Слично као код неких дургих занимања, код овчарства се не можеш стално премишљати и мењати посао, треба времена да се постигну резултати – каже Никола. - Ми смо кренули са петнаестак женки и полако, временом напредовали. Прво смо имали расу “винтерберг”, па нашу аутохтону “чоканску цигају” са овог поднебља, али смо решили да идемо на расу “ил де франс” зато што она највише баца меса, од 55 до 60 посто, а овчарство код нас опстаје само захваљујући продаји јагњетине. То је мала овца, мало једе, али уверили смо се да има много већи рандман меса од “винтерберга”.
Стадо породице Урбан и другара стално је на испаши, а пази га врстан чобан у кога имају пуно поверења.
- Поштен и веран чобан, посвећен стаду, може да живи од свог посла. Наш чобан зарађује 30 хиљада динара, а плус му обезбеђујемо храну. Стадо се на испашу истерује 20. марта и на пашњаку остају до 1. новембра, када креће јагњење па овце целу зиму остају у тору. Немамо пашњака у околини Мола, него испашу стада организујемо у околини Падеја, где наилазимо на пуно разумевање. Излазе нам у сусрет, јер тамо има могућности да их чувамо, а трошкови испаше су подношљиви. Штета је што пашњака немамо у Молу, али сваки овчар и чобан мора да се сналази, не може се само гледати да зарада падне с неба, сада и одмах, као што то мисле многи млади. Потребно је да прође времена, па и прилично година, да имаш редовно стадо, али ако не волиш оно чиме се бавиш, па и овчарства, од тога нема ништа – објашњава Никола.
Цене се и у овчарству крећу “таласасто”, па је тако и ове сезоне. Купци су за килограм јагњетине живе ваге ове сезоне плаћали и 350 динара, односили су је и за 250. Приход од јагњетине је главни, јер је млечно овчарство запостављено, па ретко ко музе овце. У летњем периоду цена јагњетине је мања, а у зимском периоду када је више православних и других празника осете кроз повећање цена и овчари, јер сви би да на трпези имају јагњеће печење.
- Ми највише јагњад продајемо кланицама “Ђурђевић” из Пећинаца, “Матијевићу” и “Неопланти” из Новог Сада, тако да остварујемо субвенцију по одгојеном јагњету од 2.000 динара из државне касе. По уматиченој овци такође се остварује 7.000 динара годишње, што такође није занемарљиво. Да није државне субвенције, тешко да би бављење овчарством било исплативо, али и поред свега, ја опет кажем: треба радити и стоку волети, па ће се кад тад исплатити. Држава помаже колико може, не може ни она да помогне ако домаћин није вредан и није предан послу. Захвалан сам држави на томе што помаже овчарство, волео бих да може да помаже и више, да се млади људи опредељују за ову врсту посла – вели Никола.
Њега посебно радује што је и син Миодраг заволео овчарство, тако да сада раде заједнички. Никола настоји да му пренесе искуство, како би успешно могао да настави да се бави овцама, не скривајући оптимистички утемељена очекивања да ће напредовати, с обзиром на синовљену чврсту опредељеност.
Миодраг је прошле године завршио аутомеханичарски занат у Кикинди и решио да се бави пољопривредом, у првом реду овчарством. Пољопривредно газдинство породице Урбан у власништву има 15 јутара земље, где углавном производе сточну храну за стадо.
- Посао нисам ни тражио, него сам одлучио да наставим породичну традицију, да се са оцем и породицом бавим овчарством. То волим да радим, навикао сам одмалена, јер сам већ од три године стално међу овцама и по шталама, тако да ту видим своју будућност. Неки моји другови су успели да се запосле, неки су отишли у иностанство јер су сматрали да овде немају перспективу – каже Миодраг.
Ретко ко од Миодрагових другара је остао на селу. Насупрот њиховом опредељењу да срећу пронађу негде другде, одлучио је да никуд не иде.
- И поред свих потешкоћа и неизвесности, мислим да је могуће живети од пољопривреде. Будућност је код куће на селу, на свом имању, па ћемо ићи на повећање стада. Хоћемо да направимо још једна објекат, већ идуће године, да имамо више оваца, а верујем и користи – оптимиста је млађани Миодраг Урбан.
Он уверава да се уз послове и обавезе у газдинству, увек може наћи времена и за провод, али свестан је да га се мора и одрећи у сезони јагњења, јер када затреба уз стадо се мора бити и током ноћи.
- У овчартсву је најтеже организовање испаше, наћи доброг чобана и водити рачуна о стаду. Имамо вредног и савесног чобана, али и ми сваки други дан када му носимо храну обилазимо стадо на пашњаку – каже Миодраг, који се оспособио за стрижу оваца, посао који се сваке сезоне мора обавити.
Миодраг прича да се од прошле године у потпуности обучио и извештио у ручном стрижењу оваца, па је пролетос сам руно ошишао са свих 150 оваца у стаду.
- Иако сам почетник, па је нормално да радим спорије него искуснији стрижачи, иде ми од руке – сматра Миодраг. - На дан без ичије помоћи острижем 20 до 25 оваца, па тај посао потраје скоро недељу дана. Пре мене стрижење су обављали мој покојни деда Михаљ и његови другари. Од њих сам по мало учио, тако да наше овце сада шишам сам. Килограм вуне ове године је откупљиван за 80 динара, што је много боље него претходних, када је вуна била скоро yабе. Женке дају руно од три до четири килограма, а овнови и до шест килограма. Вреди да сам острижем стадо, јер се иначе стрижење по комаду плаћа 150 динара по комаду, тако да уместо издатка, та сума остане у домаћинству и мени за провод, а поред тога посао је савесније и квалитетније обављен.
Текст и фото: Милорад Митровић
