Процене су да ће под слатким кореном бити засејано 55 до 60.000 хектара, што је знатно више него претходне године у којој је под репом било најмање површина у претходних деценију и по, свега око 40.000 хектара.
– Производњом шећерне репе бавим се већ три и по деценије и уверио сам се да је увек била и остаће краљица ратарства – уверен је ратар Ерне Вајда из Кањиже. – Нарочито се то претходних година потврдило, чак и када мало загорча. Ми на северу Бачке имамо различитих услова у погледу падавина и могућности за наводњавање, што јако утиче на приносе и рачуницу, али показало се да сушни периоди најмање утичу на репу, а знатно више знају да погоде кукуруз, сунцокрет и друге усеве. Репа увек донесе неки профит, без обзира на временске услове, јер ако су повољни буде рекордних приноса.
Вајда узгаја репу на 50 хектара, па и већим површинама, у зависности од плодореда, у сувом ратарењу постиже приносе у просеку око 55 тона, али било је сезона и са родом од преко 80 тона по хектару.
– Битни су плодоред, слушати реч стручњака и примењивати пуну агротехнику, да би постигли ниво производње као у земљама са најразвијенијом производњом. Нисмо далеко са приносима, али тенденција је да уз повећање приноса треба да постижемо већу дигестију, да по јединици површине производимо више сахарозе и шећера, па ако сласти буде више биће више користи за ратаре, а и наш шећер биће конкурентнији на тржишту – сматра Вајда.
Бранислав Шорак из Банатског Великог Села се дуго бактао са производњом репе, али када је једне неуспешне сезоне било проблема са њеним вађењем и пријемом, скоро деценију није је уврштавао у сетвени план. Ту претходну причу, када се због репе сакупило пуно горчине не жели да помиње, али зато указује да јој се пре три године поново вратио и повећава површине, тако да ће је чим време дозволи засејати на 14 хектара.
– Карактеристично је да смо у претходне две године по јутру имали четири вагона плативе репе по катастарском јутру, што је изузетно леп резултат. Репа се поново вратила на своје место које јој припада, па са добром агротехником и нашим радом доноси највише прихода и може да задовољи произвођаче. Имамо договор са шећераном о заједничком улагању, да они помажу са обезбеђењем репроматеријала, тако да у принципу може да се поднесе, јер оно што ми улажемо је наш рад и неговање усева. Наше проширено породично газдинство у коме су практично три спојена, отац, ја и сестрић обрађујемо око 50 хектара. Поред репе која је површином најзаступљенија, највећи улог и доноси највећу добит, сејемо још пшеницу, кукуруз и сунцокрет.
Претходне две сезоне су биле различите, претпрошла кишовита, са високим приносима, дугом кампањом и проблемима са вађењем па и исплатом, лањска је била скромна, а Шорак напомиње да поучен искуством од раније, да је једини услов код уговарања производње са шећеранама, да се крене са вађењем репе 15.септембра, у првој тури на почетку кампање.
– Знам да би било боље сачекати са вађењем мало касније, јер раније вађење иде на уштрб неповољније рачунице у моју корист, јер би са чекањем од месец дана добио на приносу и дигестији, али је велики ризик да у случају неповољних временских прилика репа остане неизвађена. Две године сам уговарао производњу са шећераном у Ковачици, али сам се ове године приклонио фабрици из Сенте. До ове године уговарање је ишло преко посредника, а ове године све сам прецизирао директно са сенћанском фабриком. Мислим да је најбоља директна веза нас ратара и шећеране, да нам нису неопходни посредници, ако се зна шта су чије обавезе и ко шта треба да испуни – каже Шорак.
Од стотинак хектара колико обрађује у свом газдинству Душко Перкучин из Новог Кнежевца деценију производи репу на десетак хектара, углавном за шећерану из Сенте. Он указује да је једино лане уговарао производњу са фабриком из Црвенке, да то искуство није било добро у погледу плаћања, па се на крају све решавало тужбама, па се поново окренуо сенћанској фабрици која се показала коректна.
– Лане сам под репом имао 10 хектара и по хектару имао плативе репе 71.600 килограма, што је донело око 300.000 динара бруто прихода по хектару, а када се има у виду да су трошкови око 30 одсто, зарада је евидентна, тако да је репа и прошле године била најпрофитабилнија ратарска култура. За разлику од других ратарских култура, за репу бар имамо уговор, цена је извесна, мада смо пре две године и ту имали непријатно изненађење, када се десило да су шећеране једнострано измениле уговоре пред саму кампању и умањиле цену и поред тога што је све било уговорено. Чињеница је да су сви остали ратарски производи ненормално појефтинили тако да код других усева не видим неке велике изгледе за добит, а за репу бар знамо неке основне параметре – предочава Перкучин.
Ратар из Новог Кнежевца чека да идуће недеље стигне семе репе, па да крене у бразду за финалну припрему ораница, али вели да са сетвом неће журити док се земља мало не угреје.
– Видимо да шећерана све више стимулише оне који имају константну производњу и оне који повећавају површине под репом – примећује Перкучин. – Себе са уговорених 12 хектара рачунам у мање произвођаче, имам неки лимит јер код нас у банатском атару не можемо сејати ван плодореда, што се ради у Бачкој па због тога буде и проблема са штеточинама и болестима. Ми смо тога поштеђени и зато што у новокнежевачком атару нема много репе, па успевамо да испоштујемо плодорет и зато имамо релативно стабилне приносе и у сушним условима, какви су били лане. Немам услове за наводњавање, али поједине колеге се спремају и за то, јер са вештачком кишом приноси и рачуница могу да се знатно поправе.
Имре Гортва из Бечеја, председник је Комисије за преговоре и вођење пословне политике Асоцијације примарних пољопривредних произвођача „Војводине Аграра“, производњу шећерне репе је преузео у наследство од деде и оца, преноси је и на сина, уверен да вреди уложити много труда да се сачува српска индустрија шећера. Гортва сваке сезоне под репом сеје око 200 хектара, од око 1.000 хектара колико обрађује, па указује да исплативост производње репе много зависи од тржишта шећера, па ако се све узме у обзир треба изводити калкулације и сагледавати могућности профитабилности производње на нашим њивама, где су трошкови прилично замашни.
– Остваривање профита у производњи шећерне репе нема са приносом испод 60 тона плативог слатког корена по хектару, колико треба остварити да би се покрило улагање у производњу од 2.000 по хектару. Ако желимо нешто зарадити морамо остваривати минимум приносе 75 тона по хектару. Ми то у нашој производњи остварујемо са просечним приносом 78 до 80 тона репе, или око 11 тона шећера по хектару. Убеђен сам да су произвођачи одавно схватили и да се труде да све ураде и знају радити да би дошли до профита, једино су услови мало незгодни у нашој држави где нема државног подстицаја за производњу шећерне репе, временски услови могу да буду веома неповољни и квалитет репе није одговарајући, тако да не можемо очекивати да шећеране буду благонаклоне према нама када је цена шећера у питању..
У Асоцијацији „Војводина Аграр“ процењују да ће ове године под шећерном репом бити засејано око 55.000 хектара, јер Гортва мисли да ратаре који су престали да производе репу тешко је наговорити да је поново сеју.
– Наша асоцијација послује са све три компаније из шећерне индустрије које су присутне на нашем тржишту. Ја лично сам усмерен на Сенту пошто имамо наше руководство које распоређује ко где се делегира, мада се ту уважавају и наше жеље. Генерално желимо да на српском тржишту остану све три компаније у Србији, италијански „Сфир“ у чијем власништву је фабрика у Сенти, као и компаније „Суноко“ и „Хеленик шугар“ са својим шећеранама. У претходним кампањама било је свакаквих проблема, али ипак морам рећи да смо постали солидно добро стојећи људи захваљујући шећерној репи. Сада је репа и однела нешто тог капитала, али стрпљиво чекамо повратак старих добрих времена – поручује Гортва.
Милорад Митровић
Само Румунија испод нас
Суочени са кризом у слаткој индустрији менаyмент Фабрике шећера „ТЕ-ТО“ у Сенти траже решења како да јој се доскочи, закључивши да је уз све негативне тенденције које погађају и друге, у Србији присутан и велики проблем што се у производњи шећерне репе не постиже задовољавајућа количина сахарозе и шећера у односу на друге.
Генерална директорка Шећеране „ТЕ-ТО“ Теодора Деак и директор сировинског сектора Винченцо Мороне предочавају да је на сировинском подручју те фабрике производња сахарозе у прошлој кампањи била седам до осам тона по хектару, што је велики заостатак у односу на друге шећеране у Европи, чак и у земљама у окружењу, те да је циљ да се у наредне две године постигне производња репе са садржајем 12 тона сахарозе. По производњи шећера по јединици површине, како је предочава Мороне, Србија је само изнад Румуније, а сви остали нас далеко надмашују, али да је време за „буђење“ и да је могуће постизати постављени циљ, потврдили су резултати на огледним пољима у три региона.
– Препознали смо задатак и могућност да заједно са пољопривредним произвођачима утичемо да имплементирамо најбољу доступну технологију производње шећерне репе присутна у европским земљама, да би достигли тај ниво производње. Задатак је јако тежак, изискује захтеван и дуг процес да постигнемо ниво производње у окружењу. Свесни смо да шећерана и произвођачи шећерне репе једино имамо заједничку будућност ако повећамо ефикасност производње шећерне репе на прихватљив ниво, да то буде профитабилно и за шећерану и за ратаре. За постизање стратешког циља ангажовали смо најбоље стручњаке у земљи и иностранству да би поспешили квалитетнију производњу репе – наглашава Теодора Деак.
