минималца за наредну годину, а копља се, као и увек, ломе око износа који ће сваког месеца зарађивати они који раде за минималну зараду. До одлуке има још мало времена, али би се с одређеном сигурношћу могло рећи да ће минималац бити повећан, али не онолико колико захтевају синдикати.
Да подсетимо, синдикати истичу да би минимална сатница требало да буде 140 динара, а све више се говори о томе да ће се бројчаник зауставити на цифри од 130 динара. Дакле, уз евентуално повећање минималне сатнице са садашње 121 динара на 130, минимална зарада, која је тренутно око 21.000 динара у просеку, требало би да буде око 1.500 динара виша. Ниаме, минимална зарада зависи од броја радних сати у месецу и најнижа је око 21.300 динара, а уз повећање од девет динара на сат – на 130 – зарада би износила око 21.800 динара. Садашња највиша минимална зарада износи око 22.300 динара, а уз повећање би могла бити око 24.000.
Наравно да је свако повећање зарада, чак и кад је минимално, добра вест јер ће побољшати породични буџет и много значити онима који зарађују минималац, али је свакако јасно да ни то увећање неће значајно допринети њихово бољем и квалитетнијем животу. Наиме, просечна потрошачка корпа у јуну била је тешка око 67.000 динара, док је за минималну било потребно око 35.000. Из тога се јасно види да један минималац није довољан за минималну потрошачку корпу, да се чак и с два минималца она једва напуни, док је за пуњење просечне потрошачке корпе потребно чак три минимлане зараде.
Када се статистички подаци преточе у живот, види се да се с минималним примањима заиста мало тога може приуштити, па ни око 1.500 динара већа зарада неће попунити недостаке. Наиме, само за куповину векне хлеба (500 грама) и литра млека дневно, месечно је потребно 3.000 динара, а то је више од десет одсто садашње минималне зараде, а готово извесно, и будуће. Преостали део новца треба да се распореди на све остале потребе, а за то је потребна, слободно се може рећи, права финансијска гимнастика.
Укупан износ минималца, рецимо, омогућава куповину око 40 килограма меса, које је овог месеца поскупело и кошта око 500 динара килограм. За куповину уџбеника за основну школу, који коштају од око 7.000 динара па и до изнад 12.000, потребно је практично пола месечне минималне зараде, а треба купити и школску торбу, прибор, свеске... О куповини фирмираних патика они који зарађују минималац могу само да сањају јер су цене од око 7.000 па и до изнад 10.000 динара. Само за превоз ђака у Новом Саду месечно је потребно око 1.000 динара, за оне из приградских места више, а за скорман доручак око 100 динара, што је око 2.000 месечно. Слично је и са свим другим трошковима, потребама, жељама...
Како ипак успевају да распореде новац којим располажу и подмире све што се подмирити мора сваког месеца зна око 100.000 запослених, колико их по званичној статистици ради за минималац, или можда њих око 300.000, колико их је незванично с тим примањима.
Д. Млађеновић
Тешко и с једном просечном платом
Чак и ако у породици двоје зарађују минималац и месечно у кућу унесу око 42.000 динара, тешко је пребродити месец, и то свакако знају они који ту плату сваког месеца доносе кући. Такође, и онима с просечном платом, која је око 45.000 динара (што је више од две минималне зараде), реално, не остаје много новца када поплаћају све трошкове – становања, превоза, школовања, одеће и обуће... Већ с две просечне плате лакше се живи.
